𝐙𝐚𝐭𝐢𝐬̌𝐣𝐞 𝐩𝐫𝐞𝐝 𝐛𝐮𝐫𝐮| 𝐳𝐚𝐯𝐫𝐬̌𝐞𝐧𝐚 ✔︎

Dvadeset prvo poglavlje

Sara

Nekoliko dana ranije

Kažu ko čeka taj i dočeka. Svi mi čekamo na naših dobrih pet minuta. A kada oni dođu treba ih iskoristiti najbolje. Uzet sve od toga. Tako sam ja uradila. Dugo sam čekala na ovaj trenutak, i niko ga neće upropastiti pa  ni čak ona smotana Matea.

Nikako ne mogu opisati do poniženje svaki put kada bi gledala Olega i nju da zagrljeni dolaze na posao, i sa istog se vraćaju još srećniji i zaljubljeni. A tek oni njihovi poljubci koje bi razmjenjivali da ih niko ne vidi u hodniku ili u nekoj od soba, dok bi ih Matea sređivala.

Sve sam ja to u tišini posmatrala. A kada bi samo došla kod njega da nešto naručim za piće, nikada nije dozvolio da pređemo distancu poslovnog. Čak nije dozvolio ni da svoje ruke, tj. prste spustim na njega.

Zaljubljena budala. Imala je oči samo za nju. Nigdje nisam vidjela takvo nešto. Tu povezanost između njih. I to me užasno nerviralo. Samu saobraćajnu nezgodu ko god da je dopustio da se dogodi, ja sam zahvalna.

Znala sam da nešto nije u redu čim Matea ne dolazi na posao. A kad je dala otkaz e tek tada nije ličila na sebe. Lice bez volje, puno plakanja oko njenih očiju stvorilo je crvenilo. I tada sam odlučila da je pratim.

Nije moguče da tako dugo nema ni nje ni Olega. Pratila sam je sve do bolnice. I čula njen razgovor sa medicinskom sestrom da je Oleg ne želi vidjeti. Tačnije da je izbacio iz sobe.

Opa. To mi se sve više i više sviđalo. Kada sam nakon pola sata upitala tu istu sestru kako je Oleg, slagala sam joj da sam Olegu član porodice.

Objasnila mi je da ga je kamion udario. Da je bio u komi. I kada se probudio da se ničeg ne sjeća. A najzanimljivije mi je bilo kada sam čula da Mateu konstantno izbacuje iz sobe. Da je ne želi da je vidi. Da je njeno prisustvo uznemirava. Onda sam došla na mnogo bolju ideju.

Pretvarat ću se da sam njegova vjerenica. Sve što trebam je da pronađem njegove roditelje i nekog ko dobro zna da uradi lažnu sliku svih nas.

Najteže mi je od svega toga bilo pronaći njegove roditelje. Ali upornost se isplati na kraju. Za to se pobrinio moj detektiv, kome sam ispričala sve o Olegu svaku najmanju informaciju o njemu. A ostalo se on pobrinio. Kako ih je našao i gdje reći će mi večeras kada mu platim pošto ih je našao.

A onda mi je rekao i zašto Oleg i oni nisu u dobrim odnosima. Istina je ta da su ga taj bračni par usvojili. Da su mu radili nezamislive stvari poput da su ga ostavljali gladnog ako ne uradi nešto što bi roditelji naredili.

Da su ga kao malog mnogo tukli. I da je od njih pobjegao čim je dobio priliku za to. Ali i dalje mi nije jasno kako je ostao uprkos tome i dalje dobar u duši.

Ostave te tvoji pravi roditelji. Oni koji te usvoje rade ti svakve loše stvari i ti uprkos svemu tome ostaneš dobar. Kako? Neka mi neko objasni pošto ja ne znam.

Na red je stigla da se uradi lažna slika naše vjeridbe. To sam papreno platila. Ali ne kajem se. Momak koji je to uradio, uradio je bolje kao da se to stvarno desilo. A sada na red nastupam ja i mojih pet minuta.

Sadašnjost

Njegovi roditelji i ja smo stajali ispred vrata, a ja ne mogu opisati svu onu sreću kada sam čula sve one riječi koje je Oleg uputio njegovoj voljenoj Matei. E neka sam i ovo dočekala.

A onda smo mi ušli u sobu. I mogu reći da je nekako bio srečan kada nas je vidio. A tek sliku. Izgleda da je moj plan počeo da djeluje.

Tako sam mirnim glasom, gdje sam se i ja iznenadila kako sam ono rekla, objasnila sve da je on to povjerovao.