𝐙𝐚𝐭𝐢𝐬̌𝐣𝐞 𝐩𝐫𝐞𝐝 𝐛𝐮𝐫𝐮| 𝐳𝐚𝐯𝐫𝐬̌𝐞𝐧𝐚 ✔︎

Dvadeset deveto poglavlje

Matea

Iznenadilo me to što se jutros u biblioteci pojavio Oleg. Nisam ga očekivala. A i kako bi. Jer nije ni znao da ovdje radim. Kako li je saznao nisam se usudila ni pitati. Ali naš razgovor prekida neka buka iz drugog dijela biblioteke. Kada smo tamo došli Lola je bila uplašena jer je neko ležao na podu zatrpan knjigama. Izgleda da je cijela kutija pala na njega. A kada su Oleg i Lola počeli da kupe te knjige samo sam čula iznenađene riječi od Lole. Ivan. Koja je vjerovatnoća da to nije onaj njen Ivan.

"Da li se vas dvoje poznajete?" , Oleg upita Ivana dok mu je ruku pružao da ustane. Ja sam Lolu gledala koja nije ništa na to odgovorila. Ipak sam u pravu to je njen Ivan. Onaj Ivan. Kasnije kada njih dvojica odu, nadam se da će mi reći kako se osjeća. Ipak ga nije vidjela jako dugo. A kada joj je glas zadrhtao kada je ime njegovo izgovorila znala sam da ga nije zaboravila. A sada kada bolje shvatim taj Ivan je radio sa mojim Olegom. Ih Matea nije tvoj. Ne misli o tome. Da radio je u cafe bar "Bura".  Lola je bila ta koja je prva prekinula ovu tišinu.

"Ja se gospodine izvinjavam, kutija je bila na pogrešnom mjestu. Moja greška što je nisam na vrijeme otvorila i stavila knjige gdje bi trebale da stoje. Nadam se da niste povređeni, za to vrijeme ja ću vam poslati drugu koleginicu da vam nađe te knjige. A Matea tebe bi zamolila da ih odvedeš ipak ne smiju se dugo ovdje zadržavati." , Lola kao uvijek profesionalna.

"Čuli ste te moju koleginicu, Oleg, Ivan za mnom krenite."

Oleg nije gubio ni trenutka. Odmah je krenuo za mnom. Opa neko me sluša. A onda je vidio da Ivan gleda u Lolu dok je ona kupila knjige i povuče ga za ruke.

"Ivane, krenimo za Mateom. Ne želim da me čeka." , morala sam se na ovo tiho nasmijati pazeći da me ne vidi.

Kada smo došli zamolila sam jednu od koleginica da Ivanu donese potrebne knjige. Ali morala sam da upitam Olega šta traži ovdje.

"Došao sam da te vidim i tebe i bebu. Je li vam šta potrebno? Mislim zar se ti ne bi trebala odmarati, mislim u tom stanju zbog bolova u nogama i slično?" , vidi se da ipak zna nešto o trudnoći.

"Ahaa, a da li bi mi učinio uslugu?"
Nisam ni stigla da kažem šta želim odmah je pristao. E sada ću ja tebe dobro naučiti pameti. Ko nema u glavi ima u nogama.

"Sve, šta god treba. Kaži tvoja želja za mene zapovjest."

Znala sam da će ovo reći.

"Jede mi se lubenica. Ali je donesi do stana mog za jedno dva tri sata. Je li može?"

"Odmah idem." , taman u tom trenutku Ivan je završio. Dobio je knjige i Oleg ga vuče prema izlazu.
A ja se gegam da dođem do Lole. Na onom mjestu je nema. Čudno gdje bi mogla biti. Odem do WC da je potražim i kada uđem čujem da neko plače. Nije moguće da je ona. Sjedi onako na pločicama, glave spuštene na koljena. Polako od stomaka se spuštam do nje i grlim.

"Ee ljepotice, što plačeš?" , mislim znam razlog ali opet možda i nije to taj Ivan. Možda samo na njega liči. Ili je ime podsjetilo.

"Skupilo mi se sve Matea. Znaš tebi mogu da kažem. Taj koji je... mislim spale sve knjige na njega je moj Ivan. Mislim nije moj. Nikada i nije bio. Ali on je taj koji me je ostavio na našem vjenčanju."

"Kako se osjećaš kada si ga vidjela?"

"Mislila sam da sanjam. Ali onda se san ostvario u onom smislu da je on tu ispred mene. Znaš li koliko mi je trebalo one snage da sve profesionalno kažem i da imam snagu da se pravim da ga ne poznajem. A uostalom ni on se mene ni ne sjeća. Rekao je ime, ali nije ni krenuo za mnom. Ništa. Šta da kažem. Znaš da mi je , kada me ostavio rekao nešto što nikad nisam zaboravila. I dalje pamtim tu rečenicu. A ona glasi ovako: "Nebitna si mi, i nikada ne bi se uklopila u moje društvo, jer si dosadna sa svojim izlivima ljubavi." Tako da nije ni krenuo za mnom jer sam dosadna. A tako sam mrzila tu prokletu riječ."

"Kako.. kako je mogao tako nešto da kaže?" , stvarno mi nije nikako jasno. Jest da Ivana kratko poznajem i da nismo razmjenili neke riječi ali da to kaže.

"Znaš nije ni bitno. Ajde ustaj pa da malo knjige stavljamo pa ti idi odmori se. Vidim da je Oleg dolazio. Pa mogu ti reći da te je odmah poslušao. Mislim nismo se upoznali a vidim da hoće da mu oprostiš."

"Znaš tu sam te poslušala i odlučila sam da ga mučim."

"To je moja drugarica."

Kada prođe tri stana odem do svog stana. Kad tamo Oleg me čeka ispred vrata sa najvećom mogućom lubenicom.

"Stigao sam i kupio sam je. Nadam se da će ti biti lijepa dok je budeš jela." , govori mi dok otključavam vrata.

"Znaš ostavi je tu. Ali sada nam se jede sladoled od šumskog voća. Da li bi otišao po to?"

"Da."

A ja sjednem na kauč i smišljam šta bi mogla da uradim sledeće. Dolazi nakon pola sata i nosi veliki porodični sladoled sa ukusom šumskog voća.

"Evo, ali nisi ni probala lubenicu. Je li ti se ne sviđa? A sladoled?

"Stopala me bole. Da li bi me izmasirao?"

"Znao sam da ti je bilo naporno da radiš." , sjeda na pod i uzima jednu nogu i skida čarapu sa nje. Lagano masira moje stopalo. Uh tako prokleto to radi. Matea dozovi se pameti. Ako vidi da si uživala odmah će misliti da je dobio oprost.

"A sada drugo stopalo."

Uzima ponovi isti postupak. A onda uradi nešto što svakako nisam očekivala. Spusti usne na moj zglob.

U čudu raširim oči koliko god mogu. Počinjem da izmičen nogu od njega ali mi on ne dozvoljava.

"Šta.. šta to radiš?"

"Masiram ti stopala."

"To što radiš nije masiranje."

"Znaš da je masaža u današnje vrijeme napredovala. Ima masaža usnama. I ja je sada primjenjujem. Pogotovo je dobra u trudnoći. Ja čitao o tome. Vjeruj mi."

"U redu. Ne treba mi masaža." , odmičem nogu od njega. A on ostaje da sjedi ispred mene.

"A sada hoćeš li da jedeš?"

"Hoću ali jagode. Njih nemam a strašno mi se jedu."

"Nikakav problem nije. Odo po njih.

Kada ustane i ode, sve što mogu sebi da dozvolim taj luksuz da razmišljam o tim njegovim usnama na mojoj koži. Mazim stomak i kažem mojoj djevojčici.

"Tata ipak zna moju slabu tačku. A to su njegove usne"

Mišljenja 💑💙?