𝐙𝐚𝐭𝐢𝐬̌𝐣𝐞 𝐩𝐫𝐞𝐝 𝐛𝐮𝐫𝐮| 𝐳𝐚𝐯𝐫𝐬̌𝐞𝐧𝐚 ✔︎

Trideset treće poglavlje

Oleg

Koliko njemu treba da donese te knjige. Čekam ga već dva sata. Uzimam telefon u ruke i pišem Matei poruku.

"Ljubavi,
izvini ali večeras se nećemo moći vidjeti. Vidimo se sutra. Donosim ti jagode, lubenicu i sladoled.
Tvoj Oleg."

Taman pošaljem poruku kad Ivan ulazi i nosi puno knjiga. Uzmem i ja par od njega i stavljam ih na sto. Jer kako sam ga vidio da ulazi, sve mi se činilo da bi i on i knjige završili na podu.

"Dobro gdje si ti do sada? Znaš koliko te čekam?" , pitam ga dok sjedimo na podu pored stola. A Ivan stavi ruke iza glave i leže na leđa, na pod.

"U raju druže, u raju. Ponovo sam je vidio i sada je ona pala na mene. Mislim fizički je pala na mene. Ali ja se nisam bunio." , zamišljeno govori.

"Dobro sada se vrati iz raja i spusti se na zemlju, i evo uzmi ti ovih pet knjiga i ja ću uzeti ove ostale. Listaj tamo pred kraj uvijek budu prosidbe."

"Dobro, ali raspitaj se za Lolu, pitaj Mateu o njoj."

"Hoću ali de sad listaj i traži."

Uzima prvu knjigu i traži, traži a onda mi počinje čitati.

"E slušaj ovo" , kaže Ivan, "kada smo letjeli balonom iznad našeg grada uživala sam u pogledu. A onda samo sam se okrenila a on je klekno ispred mene i držao prsten.."

"Uh.. stani.. balon ne može. Mislim trudna je i na tolikoj visini da je zaprosim nema šanse a i ja se plašim visine tako da ništa. Traži dalje."

"U redu, a šta misliš o ovome Bili smo u našem omiljenom restoranu, tamo gdje smo se prvi put sreli, i poljubili, romantična muzika je svirala, sve je.. bilo lijepo.."

"Ni to ne može, mjesto gdje smo se mi prvi puta sreli je bio naš posao a ona je mene zalila vodom kada je čistila tako da to otpada, mjesto gdje smo se prvi put upoznali."

"Što se ti znaš predomišljati, kao da si ti mlada pa se tu odlučuješ. Ali dobro idemo dalje da tražimo. E vidi ovo, ova mi se sviđa Bili smo na plaži, noć, zvijezde, svijeće su svuda oko nas plamtjele, latice ruža..."

"Ako bi je zaprosio na plaži, ne ni to ne može jer u ovo vrijeme bure su moguće, kiša. Ne bi da se sada baš prehladi."

Ivan smoreno ostavi one knjige i kaže mi da odustaje.
"Odustajem druže, mada veselim se. Sutra ću ove knjige da vratim do biblioteke i da je ponovo vidim. A tebi želim sreću u ovome. Znaš sad mi je u neku ruku i drago što me je Lola prva zaprosila. Kada ti ovako razbijaš glavu. Mada treba uvesti to pravilo da te djevojka zaprosi. Ona vodi računa o svim tim detaljima a naše je samo da kažemo DA."

"Ne pamtim Ivane kad sam se zadnji put nasmijao ovako. Stvarno si smiješan. Da me Matea zaprosi. Nema šanse."

"Tebi srećno, a ja ću ove knjige da sakupim i da sutra idem da vidim Lolu."

Ispratim Ivana i vratim se nazad do dnevne sobe. Mhmm šta da radim. Iskreno ne bi htio kada Matea pristane da živimo ovdje. Ne bi da je svaki dio ove kuće podsjeća kada je Sara ovdje bila. Zato sam došao na ideju da nam nađem nešto samo za nas. Razmišljao sam i posao da nađem. Bilo šta. Ako Matea radi u biblioteci donosi, slaže knjige u redove, onda bi i ja mogao da nađem sa strane nešto. Na stari posao se ne bi vraćao zbog lude Sare. Mada mislim da imam ideju kako da zaprosim Mateu. Biće to s ljubavlju smišljeno i nadam se da će joj se dopasti. Prvo što mi treba je svakako prsten. Nadam se da rade do ovih sati. Zovem taxi i dam im adresu. Kada stignem ispred trgovačkog centra imam sreću zlatare rade još sat vremena. Više nego dovoljno. Ulazim u jednu manju i gledam prstenje. Ljubazna me prodavačica upita da li mi je potrebna pomoć i ja joj objasnim da mi treba jedan poseban prsten za posebnu osobu.

Ona mi pokazuje, ima ih stvarno lijepi ali meni za oko zapne jedan prsten, srebreni i na njemu na tom malom kamenu stoji mala plava ruža. Da to je definitivno to. Uzimam prsten i mislim da će joj veličina odgovarati. Platim i sav srećan vraćam se do svoje kuće. Sutra je taj dan.

Kupujem u super marketu svu potrebnu hranu za moju ljepoticu. Pa jedva čekam da je vidim. Zvonim i ona mi otvara obučena spavaćicu koja na sebi ima čipke. Mhmm šta mi radiš. Obećavam ima da ti kupujem samo takve spavaćice raj za moje oči.

"O stigao si. Možeš da sve to ostaviš na sto."

"Važi, ajde ti sjedi vidim da si umorna. Mogu ti i stopala izmasirati."

"Too, kako ja tebe volim."
Kada shvati šta mi je rekla samo stavi prste na svoje usne. I pobježe do fotelje da sjedne.

Volim i ja tebe, nespretna djevojko.

Sjedam na pod nje i uzimam joj jednu nogu. Nježno joj masiram stopalo a ona zatvara oči. Uživa u ovome. E sada je moj trenutak. Uzimam onaj prsten i stavljam joj na četvrti prst njene noge.

"Oleg hladne su ti ruke." , i dalje govori dok su joj oči zatvorene.

"Slobodno ih pomjeri."

Ali kada otvori oči i vidi da to nisi moje ruke, nego prsten počinje da pomjera stopalo. E pa neće moći.

"Oleg.. to.. šta je to..??"

"To je prsten. Prosim te."

"Dok se sjećam nisam ti oprostila a kako me ovako prosiš?"

"Pa fino vidiš da sam kleknuo, pardon sjedim ispred tebe i pitam te da li želiš da se udaš za mene? Da budeš moja zauvijek? Da se zajedno budimo?"

I dalje držim njeno stopalo. A ona ćuti. Tri. Pet. Deset minuta. Šta ima toliko da odluči.

"Ne."

Nije moguće. Zar je to ona rekla ne.
Mislim da je nisam dobro čuo da to je u pitanju.

"Matea mislim da nisam te dobro shvatio.."

"Rekla sam ti ne, neću se udati za tebe."

Sad sam ja taj koji gubi živce.
"A zašto? Moram da znam."

"Pa stavio si mi prsten na prst od noge. Ja koliko znam ide na prst od ruke. Ali nema veze." , oh kako se samo smije.

Skidam onaj prsten sa noge i stavljam joj na ruku.
"Je li sada u redu?"

"Lijep je Oleg, pogotovo ova ruža plava."

"Podsjetio me na tebe, ali jel sad to znači da si pristala?"

Ajde potvrdi više.

"To znači da sam jako gladna. Ajde donesi mi nešto pa ću ti kasnije reći."

Sve za moju ljepoticu. Ali kada se malo odmaknem od nje čujem kako kaže Udajem se bebo za tvog tatu. Ali malo ćemo ga zezati zar ne. Ne mora da zna odmah odgovor. A prsten. Mnogomi se dopada.

Too. Uspio sam. Ali praviću se da nisam ništa čuo i idem da sjeckam voće pa da ih nahranim.

Iii prosidba je pala. 🙈😍💍!!
Nadam se da vam se dopada 💙

Mišljenja 😍?