HURT

Chapter 20

Vrata su bila otključana,sto nije bas preporicljiva stvar za nekoga ko je trenutno sam.Kada sam krenula kod Selene,pogodite sta sam uradila? Svratila sam u Starbucks,i objema nam kupila kafu. Meni je bila i vise nego potrebna da me na neki nacin otrojezni od svega onoga sta se desava sa Harryjem. Selenu sam zatekla u sobi,kako nervozno hoda od jednog kraja prostorije do drugog.Naksaljala sam se da bih joj dala do znanja da sam ovdje,a ona kad me vidjela usne je izvila u neki polu-osmijeh koji nije dopirao do njenih očiju. Znala sam da nesto nije u redu. Prišla sam joj i dala joj kafu.

"Sta ne valja?"pitala sam i uzela gutljaj kafe.

"Sve."rekla je i ironično se nasmijala.

"Tu sam za tebe,znas to." Rekla sam i sjela na kauč pored nje.

"Moj zivot je nered,blago reci...
Znas da su moji roditelji bili u krizi,i da su se stalno svadjali?"
Pogled nije podizala sa svojih prstiju,a to je obično radila kad je nervozna ili tužna. Rekla sam ono "aham" i klimnula glavom.

"Pa stvar je u tome....Oni nisu prestali sa tim. I prije par dana moja mama je saznala da je tata vara sa koleginicom sa posla.I zbog toga se u ovoj kuci ne prestaje sa vikom i urlanjem. Uopste ne misle na mene.I smucilo mi se da živim sa njima. Ne mogu vise izdržati..."pocela je plakati. Podsjetila me na sebe,prije 3 godine. Prolazila sam kroz iste probleme,mozda i gore. Ali nikoga nije bilo da me utjesi:roditelji su bili previse zaokupljeni svojim problemima,"prijatelji" u skoli su mi samo okretali ledja i nista ih nije zanimalo, a Selena se nalazila na drugom kraju države.Ne zelim da niko proživljava ono sto sam ja. Čvrsto sam je zagrlila.

"Zao mi je." Rekla sam i mislila to. Veoma je teško gledati osobu koja zaslužuje samo najbolje,da se pati i lomi oko bilo čega,a kamoli oko problema poput ovih.

"Zelis cuti najgori dio? Razvode se. Pa,Ajde to nije tako lose. Najgora stvar je ta da ce se odseliti Bog zna gdje,jer kakvi su samo bježe. To znaci da i ja trebam krenuti sa njima ali ne zelim."stavila je lice u ruke i pocela plakati.

"Mozes ostati sa nama." Rekla sam prije nego sto sam uopste dobro razmislila. Ali da,to ne bi bila losa ideja,Selena mi je gotovo kao sestra a ionako imamo sobu viska.

"Molim? Ne...Ne mogu.."
Rekla je tiho.

"Zasto ne?Bice nam dobro."
Rekla sam i ookusala je oraspoloziti.

"Nije to u pitanju...Vec...Tvoji roditelji,ne znam da li ce se složiti...A i ne zelim da budem teret nekome..."

"Da li me zezas?Ti bi uradila istu stvar za mene....I jos Luke je tu."
Rekla sam i izvila obrve.

"Okej..Vidjecu sta mogu uraditi.Mislim jos nije nista sigurno ali javicu ti u svakom slučaju."napokon je pristala.

------------------

"To je dobra stvar! Da pripremim odmah sobu ili ces čekati da potvrdi."upravo sam pricala sa majkom o mogućem dolasku Selene kod nas.

"Svejedno je,sto se mene tiče. Uradi kako je tebi lakse."nasmijala sam se. Od rodjendana,i naše svadje,odnosi sa mojom majkom se popravljaju. Mislim da u zadnje 2 godine nismo bile bliže. Zazvonio je telefon.

"Ja cu." Rekla sam i podigla slušalicu.

"Haloo?"rekla sam i krenula prema kauču da sjednem.

"Anabella?Da li si to ti?"
Cula sam Promukli glas,koji tek sad shvatam koliko mi je nedostajao.

"Tata?O moj Boze! Ja sam! Kako si?"rekla sam ushićeno. Ne sjećam se kad sam zadnji put pricala sa njim i ona ljutnja od prije polako iščezava.

"Ja? Ja sam dobro...Zao mi je sto nisam ranije mogao nazvati,nisu dozvoljavali. Srecan rodjendan sa zakašnjenjem malim."rekao je i par puta se nakasljao.