Život je kocka 🔚

XXIV poglavlje

Helena P. O. V.

"Gde si ti do sada? Cele noći nisi došla u stan? Sa kim izlaziš?"

"Šta ti zapravo radiš ispred MOG stana? Mislim da je jasno da ovde ne smeš da se nalaziš. Mislim da je vreme da odeš." Plašim se. Aleksandar je dole i u ovom trenutku Andrija može bilo šta da uradi. Ne znam da li mogu da pozovem policiju.

" Ne odlazim ja nigde. Ti si moja! Shvatićeš već jednom. Ne možeš da izlaziš sa kim god stigneš dok si sa mnom. "

" Hej o čemu ti pričaš? Mi smo raskinuli! Prestani da me uhodiš. Ostavi me na miru. Šta se tebi uopšte desilo? Dok smo bili zajedno, bio si okej! U ostalom ti si mene prevario, ne ja tebe! Zapamti to već jednom i gubi se odavde."

Andrija ni malo ne izgleda normalno. Možda je počeo da pije ili da konzumira nešto. Čudan je.

" Ne idem ja nigde dok ne rešimo sve naše nesuglasice. Znaš da ja tebe volim, a znam i da ti mene voliš. Volimo se, zar si zaboravila? Nije istina da sam te prevario nikada to ne bih uradio."

" Ne mi se ne volimo! Ti si mene prevario i mi smo završili. Da li hoćeš sada molim te lepo da odeš? Kasnim."

"Gde kasniš? Čeka te novi dečko? Ti si moja i ne možeš ni sa kim drugim da budeš. To mora da ti bude jasno. Otključaj već jednom ova prokleta vrata."

Andrija je počeo da lupa. U narednom trenutku je krenuo ka meni. Plašim se. Komšije ne reaguju, a Andrija je čudan. Uhvatio me je tako za ruku da sam odmah osetila bol.

"Pusti me!" Pokušala sam svom snagom da ga odgurnem ali je samo pojačao svoj stisak. Ostaće mi modrica zbog njega.

" Andrija molim te, samo idi. " Počela sam da plačem. Mislila sam da je zaboravio na mene. Kako sam tako glupa. Samo me je pratio dok je utvrdio gde živim. Sada ponovo počinje da me uhodi.

"Andrija, molim te..."

Nakon što je udario u zid pored moje glave, samo je otrčao. Ne znam gde i nadam se da neće više ništa uraditi. Plašim se i moram da nađem novi stan.

Moram da se saberem, Aleksandar ne sme da me vidi ovakvu. Pokušavam da otključam vrata ali mi ne uspeva. Dok pokušavam već 5 put da otključam stan, stiže mi poruka.

"Na kom si spratu?"

"Poslednji. Ostaviću otključano."

Zadržala sam se, Aleksandar sigurno brine. Rekao je da će me čekati, verovatno mu je dosadilo da sedi. Uspela sam da otključam pre nego što je Aleksandar stigao. Odmah sam otišla na tuširanje.

Svesna sam da sigurno kasnimo jedan sat ali nisam očekivala Andriju ispred stana. Totalno me je izbacio iz koloseka.

Dok sam izlazila iz kupatila udarila sam u Aleksandra. Ispod bademantila nisam imala ništa. Kako sam glupa. Trebala sam da se presvučem u kupatilu.

"Kako si predivna."

"Aleksandre, ne preteruj." Nasmejala sam se, kako je samo sladak.

"Kasnimo, znam. Izvini. Samo da se presvučem i možemo da krenemo." Izgovorila sam na brzinu i tražila način kako što pre da odem od Aleksandra.

"Što se mene tiče možemo da zakasnimo još, ne bi mi smetalo. Šta kažeš Helena?" Način na koji je izgovarao moje ime je bio dovoljan da ostanem bez teksta. Sam pogled na njegovo telo, lice činio je da moji obrazi pocrvene. Aleksandar je pravi primer savršenog muškarca.

Imao je verovatno i on mane, ali želim svaku njegovu manu sama da otkrijem.

"Helena? Sviđa ti se nešto?"

"Hm? Ne, ne možemo da kasnimo. Biće čudno. Idem da se obučem i krećemo." Uspela sam nekako da izbegnem odgovor na njegovo poslednje pitanje, ali verujem da će zahtevati odgovor u što skorijem roku.

"Ali danas imam samo par ugovora da proverim. Ništa važno. Možemo i da odložimo za sutra? Rećićemo da si ti bila bolesna. Možeee?"

"Ali.." Naravno ponovo nisam mogla da se protiv jer svaku moju pobunu Aleksandar je rešavao poljupcima.

Nisam ni shvatila šta se dešava, Aleksandar me je već odneo u dnevni boravak.

"Kasnimo." Bila je jedina reč pre nego što je Aleksandar nastavio da negoduje.

"Uživaj, Helena. Posao je uvek tu." Nakon poljubca samo smo sedeli zagrljeni. U njegovom zagrljaju je bilo lepo. Osećala sam se lepo, spokojno. Kao da sam oduvek čekala samo njegov zagrljaj.

"Helena a da danas uopšte ne idemo na posao?"

"Ne, moramo da idemo. To su samo ugovori. Završićeš i doći ćemo."

"Ali nedelja je. Možemo danas da ne idemo."

"Aleksandre mi vikendom ne radimo. Ovo je prva nedelja u kojoj naša firma radi i to je zbog nagomilanog posla, idem da se spremim i krećemo."

"Helena, posle posla idemo kod mene."

Aleksandar P. O. V.

Nakon dugog ubeđivanja sa Helenom, ona je pobedila. Stigli smo u firmu ali naravno Helena je zahtevala da odem ja prvi da ne bi radnici nešto posumnjali.

Dok sam ulazio u svoju kancelariju, setio sam se da Helena ima sina. Problem je u tome što mi  ona ništa nije rekla. I stan je bio sasvim uredan. Dečije igračke nije bilo na vidiku. Totalno sam zbunjen.

Pre nego što potonem u razmišljaju o Heleni, dohvatio sam prvi ugovor koji je bio u blizini. Ovo će potrajati.