Život je kocka 🔚

XXVIII poglavlje

Nakon što sam Helenu odbacio do njenog stana, odlučio sam da prošetam sa Miom.

Vreme je bilo prijatno. Duvao je blagi povetarac, park je bio prepun. Mia je još uvek premala da bi se igrala, tek je počela da sedi ali kad god imam vreme izađem sa njom do parka. Šetali smo dugo. Nakon pola sata u parku odlučio sam da prošetamo gradom. Sve obaveze sam završio, Mii se još uvek ne spava tako da bolje je da budemo na čistom vazduhu.

Nakon dva sata šetnje smo krenuli ka stanu
U prolazu nam je bio jedan veliki market. Potrebne su mi neke sitnice za Miu i hrana. Helena je svakog dana spremala večeru tako da više nemamo nijednu namirnicu u stanu.

Dok sam kupovao sve što sam mislio da će nam trebati, prišao mi je jedan poznanik.

"Gde si Aleksandre? Uopšte te nema. Izgubio si se."

"Ovih dana imam neke obaveze pa i ne stižem toliko da izlazim."

"Čuo sam da si dobio dete. Čestitam."

"Hvala. Moram sada da žurim, vidimo se." Nadam se da se ova poslednja rečenica neće ostvariti jer sam odavno završio sa takvim životom.

Taman kada sam krenuo ka kasi, ispred mene se pojavila bivša kombinacija.

"Aleksandre, dugo se nismo videli." Pretpostavio sam da nije primetila Miu.

"Nećemo više nikada ni da se vidimo. Kao što vidiš oženjen sam." Ne znam zašto sam rekao da sam oženjen, ali odlično znam da ne želim još i sa njom da se opterećujem.

Otišla je bez reči i nadam se da se neće vraćati. Nakon što sam platio svoj račun na samom izlazu sam ugledao Helenu kako nosi malog dečaka. To je onaj isti dečak koji je onog dana udario u mene.

Dok sam ja gledao u Helenu, Mia je počela da plače. U istom trenutku kada sam krenuo da izađem, ugledao sam kako se Heleni sa osmehom na licu približava muškarac koji grli Helenu. Pomazio je dečaka i poljubio Helenu. Iz daleka ko god da je gledao, rekao bi da su jedna srećna porodica. Isto to sam i ja pomislio ali nisam hteo da žurim. Sačekaću. Pozvaću večeras Helenu. Znam da me ona ne bi prevarila.

Ne znam kako sam uopšte stigao do stana. Nadam se samo da Helena nema porodicu i da me nije lagala sve vreme. Možda sam pogrešio? Previše sam žurio. Ali delovala je toliko iskreno.

Prošao je ceo dan a Helena nije poslala nijednu jedinu poruku. Do sada smo razmenjivali poruke i kada smo zajedno. Osam je časova tako da mislim da je pravo vreme da pozovem Helenu. Možda joj se nešto desilo. Nakon što je odzvonilo do kraja niko se nije javio. Sve je ovo čudno. Kao da sam se danas u prodavnici probudio iz nekog sna.

Namerno sam sve ovo vreme potiskivao sva pitanja u vezi Helene. Ne znam zašto sam se ovako lako upustio u nešto što je za mene totalno nepoznato. Ako ništa drugo naučiću lekciju.

"Gde si?"

"Evo me u stanu."

"Dolazim." Nakon onog dana kada je Petar slučajno naišao više se nismo videli. Rekao je da moramo da pričamo još onog dana. Verovatno je zbunjen, nisam stigao ništa da mu kažem.

Taman sam krenuo da stavim sebi kafu kada se zvono oglasilo. Nemoguće da je Petar, pa nije doleteo.

Kada sam otvorio vrata bio sam iznenađen. Petar je ovako brzo došao.

"Gde gori, brate?"

"Aleksandre koliko ti znaš o Heleni?"

"Pa znaš i sam da je ona moja sekretarica. Ne znam puno toga. Neke osnovne podatke. Zašto?"

"Zašto? Aleksandre šta se sa tobom dešava? Uplovio si u neki odnos sa devojkom / ženom koju znaš par dana!"

"Šta se dešava Petre?"

"Ajmo da sednemo. Imaš neko piće? Trebaće ti."

"Imam. Krenuo sam da napravim sebi kafu hoćeš i ti?"

"Još bolje. Čekam te u dnevnom boravku."

Nakon što sam nam napravio kafu krenuo sam ka dnevnom boravku. Petar je čudan. Nikada ovakav nije bio i nikada nije ispitivao moje odluke. Ne znam šta se sada desilo.

"Vidi ovako. Znaš i sam da nikada nisam ispitivao tvoje odluke. Malo pre sam bio u restoranu imao sam neki poslovni sastanak jer hoću da otvorim novi klub. Svakako to sada nije ni bitno. Ali znaš šta je bitno?"

Nije mi ostavio vreme ni da postavim pitanje, odmah je nastavio.

" U tom restoranu je bila Helena. Nije bila sama. Sa malim dečakom i nekim muškarcem. Smejali su se sve vreme i držali za ruke. Helena je njemu nešto pričala a on ju je pažljivo slušao. Želeo sam da ovo čuješ od mene. Znaš da nikada nisam ništa sakrio od tebe tako da dobro razmisli. Možda draga Helena uopšte nije onakva kakvom se predstavlja. Možda joj je to brat ili neko blizak ali mi to ne znamo. Je l znaš ti uopšte gde je ona sada?"

" Zvao sam je ali se nije javila. Ne znam. Razmisli ću o svemu. Hvala ti brate. "

"Ni ja je ne poznajem dobro. Par puta je izašla sa Nevenom i sa mnom ali nismo pričali o privatnom životu. Deluje kao fina i draga i verujem da je kao prijateljica odlična ali koliko sam mogao da vidim vi ste više od prijatelja. Čuvaj se brate." Izgovorio je Petar pre nego što je krenuo.

Nakon par sati Petar je otišao. Prijalo mi je njegovo društvo jer u poslednje vreme smo obojica bili zauzeti. Helena nije uzvratila poziv i još uvek ne znam šta da mislim.

Kasno je već. Treba da spavam. Sutra ustajem ranije, moram i trening da uradim. Dok sam hodao ka spavaćoj sobi stigla mi je slika.

Ovo nikada nisam očekivao od nje. Pokušao sam da smirim sebe ali mi nije uspelo. Bacio sam telefon tako da se razbio u paramparčad. Kakva sam ja budala.