Život je kocka 🔚

XXXII poglavlje

Aleksandar P. O. V.

"Sandra dođi u mojoj kancelariji za 10 minuta. Ponesi i dnevni raspored."  Odmah nakon ulaska u firmu krenuo sam sa poslom kako bih što pre završio što veći broj obaveza.

Desetak minuta kasnije Sandra je pokucala na vratima moje kancelarije.

"Uđi, sedi Sandra."

"Hvala gospodine."

"Da čujem prvo koje sastanke ovog dana treba obaviti a kasnije ćeš imati jedan zadatak."

"Imate za pola sata sastanak sa predstavnikom nove građevinske firme. Ukratko ću Vam prepričati neke najvažnije podatke o njemu..." Posle kratkog pregleda svih potrebnih informacija Sandra je završila sve što je imala da mi prenese.

"Sandra premesti Helenu u prizemlju, radiće kao asistent od sada. Brinetu koja je do sada radila kao asistent prebaci na Helenino mesto. Tačnije kao moju sekretaricu. Molim te sredi to danas. Sutra se ti vraćaš na svoje mesto i ujedno ćeš dobiti i jedan bonus kao i jedan slobodan dan. Samo ćeš se meni lično obratiti kada ti je potreban slobodan dan. Hvala ti na divnoj saradnji, odlično si izvršila svoje zadatke."

"Hvala Vam gospodine. Da li je to sve?" Sa osmehom na licu upitala je Sandra.

"Da, slobodna si." Uvek sam voleo i nagrađivao radnike koji se trude, Sandra se potrudila da ne zapostavi ni svoje obaveze na radnom mestu a ni obaveze u mojoj kancelariji kojih je bilo previše.

Pre sastanka iskoristio sam vreme za razmišljanje o novim projektima. Potpisao sam dovoljno ugovora za narednih 5 godina, sada samo sve moramo izvršiti u datom roku.

"Gospodine, imate sastanak za 10 minuta." Potsetila me je Sandra.

Od sastanka na sastanak dan mi je proleteo. Mama je sa Miom u stanu, pa mi je to bar olakšavajuća okolnost.

Petar P. O. V.

"Ljubavi kada dolaziš?" Milo me upita Nevena koja me je danas zvala par puta ali nisam imao vremena da se javim. Srećan sam jer ona ima razumevanja ali u klubovima vlada opšti haos pa je moja pribranost i više nego potrebna.

"Stižem za 1h. Može?"

"Čekam te." Prekinula je odmah a ja sam nastavio računanje svih prihoda i rashoda. Ne znam kako su se pojavili ovoliki rashodi u jednom klubu ali rešiću to u što kraćem roku.

Pre nego što odem do Nevene, moram da svratim u poslastičaru. Znam koliko obožava slatkiše, poslužiće kao dobro izvinjenje.

"Stigao si." Istog trenutka kada sam pozvonio na vratima Nevena mi se obesila oko vrata. Sa njom u naručju ušao sam u dnevni boravak.

"Sama si?" Upitam nakon što primetim da na ugaonoj garnituri stoji odeća koja zasigurno ne pripada Neveni.

"Jesam. To su Helenine stvari moram da joj odnesem u bolnicu."

"Dobro." Hladno odgovorim. Ne želim sada da pričam o njoj. Ne znam šta se tu stvarno dešava ali i sam sam je video sa nekim muškarcem. Svakako neću kvariti divno veče sa Nevenom.

"Dođi, spremila sam nam večeru." Umiljato mi govori Nevena dok me vuče ka kuhinji. Neverovatna je. Posle moje nesreće naša veza ide uzlaznom putanjom. Nadam se da će tako i nastaviti.

"Dođi, Petre. Zašto si tako čudan? Nešto se dogodilo?"

"Ništa, samo sam umoran." Pre nego nešto posumnja ili nastavi da pravi svakojake scenarije u svojoj glavici.

Sednem na prvoj stolici i povučem je kod sebe u krilo.

"Pričaj mi kako si provela dan." Zagrljeni sedimo na stolici i slušam kako mi veselo prepričava zanimljive događaje.

"A ti? Kako si ti proveo dan?" Nakon pola sata prepričavanja njenog dana okrenula se ka meni. Od samog početka da kažem naše veze osvojila me je njena briga o meni kao i razumevanje. Kad god bih nestao u haosu od posla uvek je imala razumevanja. Nije od onih koje prave ljubomorne scene i veoma je mila.

"Dobro. Imao sam previše nekih manjih problema koje sam hitno morao da rešim, ali završio sam. Sutra sam samo tvoj." Srećno mi se baca u zagrljaj kao i uvek kada imam vreme za nju.

"Idemo da jedemo, pa posle možemo da gledamo neki film?"

Kao po dogovoru nakon večere, Nevena je pustila film po njenom izboru. Ponovo ljubavni, ne volim da ih gledam ali ne želim ni da se žalim kada je ovoliko srećna samo zato što pristajem na obično gledanje filma. Sa njom čak i najmanje sitnice izgledaju kao velike stvari.

Posle pola sata gledanja filma primetio sam da ni Nevena ne prati.

"Šta je bilo?" Upitam je nakon što primetim da je sve odsutnija.

"Ništa, samo mi je dosadno." Sa tužnom facom odgovori.

"Dođi, popravićemo to." Privučem je u jak zagrljaj znam koliko to voli. Nežno rukom prolazim rukom od dna leđa do početka kose. Polako se ušuškava između mog ramena i glave.

"Kaži mi. Šta te muči?" Upitam je pre nego što se uspava na mom ramenu kao što joj je običaj.

"Helena." Kratko odgovori. Primetim da joj raspoloženje sve više opada i da večerašnja atmosfera prelazi baš u onu koju sam vešto izbegavao na samom početku večere.

"Šta je sa Helenom?" Odlučim da se napravim da ništa ne znam. Ne želim da budem u situaciji da biram između najboljeg druga i Nevenine najbolje drugarice.

"U bolnici je. Bila je jako teškom stanju. Sutra treba da odem u posetu. Njena jedina greška je što je bila u vezi sa jednim egoistom. Neću više da te opterećujem."

"Ne opterećuješ me, naravno da ćeš podeliti svoje probleme sa mnom. Uvek." Poljubim je u celo i nastavim da je mazim.

"Žao mi je zbog nje. Morala je i stan da promeni. Konstanto živi u strahu. Par puta sam joj predložila da dođe kod mene, da stanujemo zajedno. Svaki put bi odbijala uz izgovor da nikoga ne želi da dovodi u opasnost. Zbog njene prevelike obzirnosti prema drugima sama sebe je dovela u opasnost. Ponekad krivim sebe, trebala sam više da pazim na nju. Ovako već 3 dana leži u bolnici, sa jakim analgeticima protiv bolova." Iako sam saznao dosta, nisam saznao najglavnije i ono najbitnije. Da li je taj egomanijak njen muž? Dete je njihovo? Pitanja i pitanja se smenjuju u mojoj glavi a ja ne smem nijedno da postavim. Znam da ukoliko saznam nešto više, ne mogu da prećutim Aleksandru. Najbolje je da se koncentrišem na sopstveni život.

"Dođi, sada idemo na spavanje a sutra ćemo razmisliti o nekim rešenjima. Dogovoreno? Nećemo Helenu da ostavimo na miru dok ne pristane na neko razumno rešenje."

Nevena se uspavala istog trenutka kada je spustila glavu na jastuk. Meni se mnogobrojna pitanja motaju po glavi i uporno sprečavaju moj san.

Ne znam kada sam se sinoć uspavao ali sada dok mi alarm uporno zvoni shvatam da mi je potreban još jedan sat sna. Ugasim alarm pre nego što probudi Nevenu. Dohvatim papirić kako bih joj rekao da se vraćam za jedan sat. Poljubim je još jednom pre nego što se uputim ka izlazu.