Gospođica Ljubavnica

5

Gledam u telefon i čudim se. Piše Henri Kavil. Šteta što niko nije video ovo.

- Veljko – javim se poslovno jer sam na poslu.

- Zdravo Jovana, jesi li u gužvi?

- Onako – gledam cipele na internetu ali on to ne mora da zna.

- Šta radiš večeras?

- Nemam ništa u planu.

- Da li onda možemo da se vidimo?

- Da – naravno da možemo.

- U redu, reci mi gde da dođem po tebe.

- Poslaću ti moju adresu u poruci.

- Jedeš li italijansku hranu?

- Pica, paste... Naravno.

- Onda se vidimo večeras.

- Vidimo se.

Ostavim telefon i nasmejem se.

- Čekaj malo... je li ovo sastanak? Ili samo želi da me nahrani? Hm. Ili... Može biti bilo šta ali ja ću svejedno da se skockam.

Čitav dan razglibam plan o mom ocu i Leni, ja sam takva, ne umem da se držim po strani. Špijuniram oca čitav dan i primetila sam da se par puta nasmejao nečemu što je pročitao na telefonu – dakle moram da mu ukradem telefon. To je danas misija jer se niko ne odvaja od telefona.

Kako uzeti telefon a da moj otac ne posumnja?

Uđem nošalantno u očevu kancelariju.

- Jovana da li ti je nešto potrebno? – tata me gleda kroz naočare, očigledno nešto radi.

- Auto neće da mi upali – slažem.

- Da nije akumulator?

- Ne znam. Hoćeš li molim te da proveriš? Treba da odnesem neke papire u sud.

- Hajde – ustaje i skida naočare.

- Hvala tata, evo ti ključ idem ja da sakupim stvari.

- Biću dole.

Izađemo zajedno iz njegove kancelarije i čim je on ušao u lift ja sam se vratila nazad. Uzmem telefon sa stola, otključam ga jer znam šifru i uđem u poruke.

- Aha, Lena! – mora da je ta Lena.

Lena: Doći ću.

Tata : Dakle sutra u sedam, restoran „Ono naše".

Lena: Naravno, odgovara mi sedam.

Tata: Šta kažeš da izađemo sutra na večeru? Sedam? Ako ti odgovara.

Lena: Imam dosta slobodnog vremena, posao učiteljice je zaista zahvalan.

Dakle Lena je učiteljica. I tata je pozvao na sastanak. Gde je dođavola ovaj restoran? I zašto čitam poruke naopako?

Ima još poruka ali nemam vremena sve da pročitam, tata je sigurno shvatio da moj auto pali iz prve.

Vratim telefon natrag, odem u kancelariju po svoje stvari i uđem u lift. Hu.

Kao što sam i mislila tata je upalio auto.

- Savršeno radi – kaže mi otac.

- Vidi ti to... Hvala ti oče – poljubim ga u obraz.

- Nisam ništa uradio.

- Očigledno nešto jesi jer je upaljen.

- Hm, odvezi ga kod Joce da pogleda, za svaki slučaj.