Gospođica Ljubavnica

12

Nakon što sam pokupila sav krš, stigao je tip koji je zamenio staklo na prozoru, za to vreme poručila sam večeru da pokušam da se iskupim, čak sam se i ponudila da platim prozor što Veljko nije dozvolio već mi naredio da skuvam kafu koju sam poslužila na malom stolu u dnevnom boravku jer sam trpezarijski sto slomila. Moraću da mu kupim neko kvalitetno drvo.

To je i prošlo nekako ali kada je stigla večera...

- Da li ti je potrebna pomoć? – pita me goli tip, ovaj Miloš.

- Da li ti smeta turski stil sedenja?

Nasmejao se i pomogao mi da postavim hranu.

- Ja mislim da si opaka, moj brat je srećan što ima devojku koja je tako...

- Luda? – pitam ga.

- Energična – nasmejao se.

- Ne bih da te razočaram ali „energična" sam od rođenja. A ti nemoj drugi put da koristiš tuđu spavaću sobu. I operi posteljinu jer ja sigurno ne želim da perem vaše izlučevine – namrštim se a on se nasmeje kao da sam mu ispričala neki vic.

- Primljeno na znanje.

- Pa kakav si ti brat? Od kojih si?

- Sa Veljkove očeve strane, njegov pokojni otac i moj Srle su rođena braća.

- Odakle si?

- Iz Niša. Ovde sam poslovno par dana a kad sam u Beogradu uvek spavam ovde, osim toga želim da vidim kako je i Sanja, zbog razvoda.

- Ou.

- Šta?

- Spavala sam sa njenim mužem.

- Znači ti si ljubavnica.

- Nisam znala...

- Da je oženjen, znam. Čuli smo priču, svi.

- Koji to vi svi?

- Znaš naše majke pričaju. Zar ih ti ne razvodiš?

- Da – namusim se.

- Ne osuđujem – podiže ruke.

- Pa.. i da osuđuješ ne potrišem se puno.

- Očigledno. Pa... treba li da pitam kako si mi upoznala brata?

- Slupala mi je porše. Motikom – kaže Veljko dok nam prilazi.

- Vama nikad nije dosadno a? – Miloš nas zeza.

- Znam. Kupići vam za svadbu plastične češe i tanjire – odvalio je.

- Molim te! Na mojoj svadbi poklon treba da stane u koverat. Primam samo keš – nasmejem se.

- E...

- Šta e? Šta će mi šerpe, lonci i tanjiiri, ionako nisam neka kuvarica.

- Pa zašto te onda moj brat čuva? – zeza me i uzima pomfrit.

- Dobra sam u krevetu – namignem mu i on se umalo ne zagrcne krompirom.

- Ajde, ajde, videla sam ti kitu – nasmejem se a Henri me pogleda ozbiljno ali zabavljeno.

- Hajde samo da večeramo.

- Može.

. . .

Nakon sjajne večere, ja sam pokupila ostatke i krenula sa Milošem u Henrijevu spavaću sobu, ispred mene je svukao posteljinu koju je sam ubacio u veš mašinu, ja sam dodala prašak i samo je uključila. Izvadila sam novu posteljinu i istuširala se jer je Henri razgovarao sa bratom, dok sam se okrenula već je bila ponoć.