Gospođica Ljubavnica

21

Gotovo je. Moja majka je u zatvoru i smeši joj se duga kazna, verovatno će umreti tamo. Milanče se oporavio i odlučio da se vrati u porodičnu kuću, i da, moj otac se pobrinuo da dobije ono što mu pripada.

- Znaš, ne moraš da odeš – kažem mu veselo.

- To je moj dom, nedostaje mi, osim toga ne mogu više da ti budem na grbači, ni tebi ni Dragani, bukvalno ste obe pazile na mene od kako sam izašao iz bolnice i neizmerno sam vam zahvalan na tome.

- Tome služi porodica mali – moja sestra ga grli.

- Šta kažete na večeru? Petak? Ja častim – nasmešio se.

- Može – odmah pristanem.

- Naravno da ćeš pristati – kaže moja sestra.

- Šta?

- Samo ždereš, od kada je Milan izašao iz bolnice naručuješ po dve pice dnevno.

- Pa kad nas je troje ovde – objasnim.

- Mi podelimo jednu picu – kaže Milan.

- Ti pojedeš drugu.

- Ja sam žena sa zdravim apetitom – objasnim.

- To misli i tvoja zadnjica, počela je da raste.

- Ha! To nije tačno. Moja zadnjica je ista.

- Aha.

- Neprijatno mi je da razgovaram o vašim zadnjicama, dakle petak? Večera kod mene.

- Može, pusti Draganu ne zna šta priča.

- Ja... počastvovan sam što sam deo vaše porodice.

- I treba da budeš. Jer mi smo fenomenalni – zabacim kosu i nasmejem sestru i brata.

- Da jeste.

Ispratila smo Milančeta a onda sam ja odvezla moju sestru na sastanak sa Vukom i to treći. Mislim da im ide lepo. Čak je i tata stalno sa Lenom. Što se tiče mene i Henrija Kavila, među nama se nešto dogodilo. Ja sam plakala i on je to video, od tada je izuzetno nežan prema meni i pun razumevanja jer sam poslednjih par dana provodila uglavnom sa bratom. Moram da mu se zahvalim za strpljenje. Od večeras ću imati više vremena za njega ali tek nakon što dremnem malo.

. . .

Kasnim. Kasnim. Kasnim. Veljko je zaboravio da me obavesti da večeramo sa njegovom porodicom tako da sada ja kasnim. Od brzog spremanja bukvalno mi se vrti u glavi. Izađem iz stana poput furije.

- Znam kasnim, ali ti si kriv - ljubim Henrija.

- Sve je u redu, što se mene tiče ne moramo da idemo.

- Šta? – ciknem.

- Samo... Sanjin je rođendan i biće tu i njenih drugarica.

- Mislila sam da si rekao porodična večera. Porodična.

- Mislio sam da će biti porodična ali Sanja je pozvala par drugarica.

- Pa?

- Pa... možda će biti tu koja bivša.

- Koja bivša? Kao više od jedne?

- Možda.

- U redu je, imam i ja bivše, razumem – slažem na kvadrat i nasmešim se. Nije u redu.

- Onda idemo – nasmešio mi se.

- Idemo. Želim prvo da svratim na jedno mesto.

- Naravno.