Gospođica Ljubavnica

Epilog

- Nećemo detetu dati ime Henri Kavil! – kažem odlučno a Jovana se momentalno namusi.

- To je lepo ime.

- Živimo u Srbiji i moj sine će nositi srpsko ime.

Od kad smo saznali da ćemo dobiti sina, Jovana je rešila da ga nazove po njenom omiljenom glumcu i ne odustaje.

- Ali ja želim da se zove Henri!

- Ne! – odbijem.

- Dobro! Onda neću da se udam za tebe – namusila se i promenila kanal.

- To je treću put danas – kažem u zube.

- Rekao si nešto? – okreće se ka meni.

- Ne.

- Čula sam te Veljko, rekao si nešto.

Spremna je za svađu.

- Gladan sam, to sam rekao.

- O i ja. Hoćemo li na picu? – momentalno se oraspoložila i nasmešila mi se.

- Santos? – kao pogađam.

- Da. Idem da se presvučem – ustaje polako i nestaje u pravcu spavaće sobe.

Spomeni joj hranu i izbeći ćeš svađu. To je moj moto.

Iskreno, da je moja devojka normalna život bi mi bio dosadan, ovako, svaki dan sa njom je pustolovina.

Oni koji je pozanju površno misle da je luda ali to nije tačno. Jovana je jedna od najinteligentnijih osoba koje poznajem ali je isto tako i neopterećena tuđim mušljenjem o njoj. Njoj je važno da joj je porodica zdrava, srećna i zadovoljna a za ostalo se ne tangira. I da ima još milion bubica i dalje bih samo nju hteo.

. . .

Budi me nekakva buka što je čudno jer je danas nedelja i obično spavamo duže. Jovana nije u krevetu i odmah mi padne na pamet da je buka njena krivica. Sredim se na brzinu i siđem dole. Moja kuća je bila puna žena – moja maja, moja sestra i Jovanina sestra.

- Dobro jutro – pozdravim sve.

- Zdravo sine, jesmo li te probudili? – pita me majka.

- Da, glasne ste – nasmešim se i pozdravim se sa svima.

- Draga? – podignem obrve jer zna da nedelju volim da provodim kod kuće sa njom.

- Šta me tako gledaš? Treba mi pomoć oko uređivanja.

- Čega? – okrenem se oko sebe i ugledam dva nepoznata muškarca u radnim odelima.

- Obezbeđujemo kuću. Ne želim nikakve oštre ivice oko mog deteta – rekla je važno.

- Draga, ti se još uvek nisi porodila a dok dete prohoda treba vremena – kažem blago.

- Bolje sprečiti nego lečiti. Inače treba renoviraću tvoju „svaštara sobu", i onu u kojoj čuvaš igračke. Svaštara će biti za dete a ona sa igračkama za moje stvari.

- To nisu igračke već modeli autobobila, makete.

- Igračke, osim toga uskoro treba da se venčamo tako da je polovina tvoje kuće moja.

- Radi šta želiš – poljubim je u čelo i krenem po kafu. Isuviše je rano za ovo.

- I još nešto! – Jovana je viknula.

- Da?

- Tvoja mama i moj tata će živeti zajedno – Jovana me obaveštava i pogledam u majku.

- Jovana bre! – viče njena sestra.

- Nežno – kaže joj.

- U redu je Dragana, navikao se na njene informacija „s neba pa u rebra". Mama?

- To je istina, došla sam da vas pozovem na večeru, preselila sam se kod Nikole.

Moja majka je divna žena ali kao da se uvek stidi kada treba da me obavesti o nečemu.

- Želim vam svu sreću – Nikola je dobar čovek i poštuje moju majku, osim toga on je otac moje buduće supruge tako da moram da budem fin prema njemu.

- I živeće u grehu jer tvoja majka ne želi da se uda za mog oca – Jovana podiže obrve ljuto.

- Ovaj... – nisam o tome razmišljao.

- Deco... Nikola i ja nismo mladi, mi samo želimo da provedemo ostatak života u miru, čuvajući unuke. Važno je da prijamo jedno drugom.

- I posle sam ja ljubavnica – Jovana koluta očima i nasmejem se.

- Moja majka nije ljubavnica – Sanja preti Jovani.

- Aha... – Jovana cokće onako kako samo ona ume. Ne znam zašto mi je u ovom trenutku neodoljiva.

- Ne znam zašto te moj brat ne prevaspita već jednom – iako se moja sestra i Jovana peckaju znam da to rade iz šale jer su u međuvremenu postale jako dobre prijateljice.

- Pa, ne pljeska me više po zadnjici od kako je stomak počeo da mi raste – Jovana odgovara u svom stilu.

- Ti si luda.

Cure su se smejale a ja sam se okrenuo, treba mi kafa.

. . .

Nakon što su naše gošće otišle, otišli su i majstori. Pojam nemam šta su radili zato krenem da potražim Jovanu. Od kako se preselila kod mene više ne prepoznajem svoju kuću ali ona kaže da ću se navići.

Nakon brze pretrage pronađem je u spavaćoj sobi, zagrlila je jastuk i izgleda umorno.

- Draga? – legnem pored nje i zagrlim je s leđa.

- Mmmm.

- Spavaš?

- Tako sam umorna. Osećam se kao da su me jahali cele noći.

- Ko?

- Hormoni, očigledno.

- Šta kaže da odspavamo malo? – predložim i ona se okrenem ka meni.

- Ti si čovek mog života. Imamo par sati do večere sa našim roditeljima.

- Probudiću te – poljubim je u kosu i zagrlim.

Konačno, mir.

. . .

To je to cure, ugodan ostatak vikenda.