Gospođica Ljubavnica

18

Spremna sam za šumu. Čekam samo svog dečka ispred moje zgrade. Milanče mi je pomogao da spustim sve stvari, baš je sladak.

Ispred mene se zaustavlja ogroman džip i izlazi Henri Kavil, skoro pa lično.

- Seliš se? – pita me dok gleda u moje stvari.

- Gde da se selim?

- I ja se to pitam. Želiš sve ovo da poneseš?

- Naravno, pakovala sam se cele noći. Prioni na posao – zaobiđem kofere i uđem u džip.

Dok je Veljko ubacivao moje kofere i torbe ja sam pronašla moju flešku sa pesmama, podesim sedište, vežem se i stavim kesu sa hranom na zadnjem sedištu.

Henri ulazi u auto i krećemo u avanturu.

Samo što smo izašli iz grada ja sam ogladnela tako da izvadim hranu i rešim da hranim Henrija i mene uz muziku, on stalno koluta očima na moj izbor pesme ali ništa ne komentariše već samo jede.

Nakon tri sata vožnje preko planina i zemljanog puta stižemo u njegovu kolibu.

Da se razumemo, ja sam zamišljala kolibu kao iz horor filma – drvena, jedna soba, mala, naokolo samo šumetina. Ali ne, koliba je u stvari bila jednospratna kuća, ograđena, ispred klupa za sedelje i sto, pored nje neka šupa a pogleda.... iza šuma a ispred pogled na dolinu.

- Vau! – trepnem par puta.

- Dopada ti se?

- Šališ se? Mislim da je mesto neverovatno.

- Hajde da ti pokažem kuću.

- Ok.

Kuća je bila... pa kuća. Potpuno opremljena i to starinskim nameštajem, daje utisak topline. Dok sam ja istraživala i vadila moje stvari Henri je založio vatru, imamo smederevca, i bila sam iznenađena koliko brzo je postalo toplo. Ovo i neće biti loše.

Prvi dan nam prolazi u radu, ja sam čistila a Henri je radio nešto napolju, zatim sam ja isprekla pile i krompiriće – to svako zna, napravila sam supu iz kesice – i idioti to znaju, i napravila sam šopsku salatu na kafanski način, naravno tu je i koka kola.

Kako je jesen u jeku u pet sati je bio mrak tako da sam naredila dečku da uđe unutra. Šta li radi toliko napolju?

Poslušao me je i bio je iznađen hranom.

- Šta?

- Ništa samo sam... oduševljen. Mrtav sam gladan.

- I ja, mislim da je zbog vazduha, do sada sam tri puta jela.

- Ima li tople vode?

- Da – potvrdim.

Dok sam čekala da se moj dečko istušira pustim muziku, nešto lagano što ide uz večeru, pustim „Čaje šukarije" u obradi Hurricane.

Dok ja uživam u muzici moj dečko izlazi iz kupatila u boksericama, bosonog i sa mokrom kosom. Protrljao je kosu peškirom pa ga bacio na stolicu. Aku sutra budem mogla da hodam biću srećna.

- Izvoli – ponudim ga hranom.

- Hvala. Mislio sam da ne umeš da spremaš hranu?

- Ne gubim vreme na to ali mogu da naučim sve što želim, znaš veoma sam pametna – nasmešim se.

- Osim toga u šumi smo, ne želim da umrem od gladi.

- Tačno. Jesi li se snašla?