Beg od svega

18.poglavlje

Normalno da sam lagala gde idem, pa nisam luda da im kazem gde sam se stvarno zaputila.

Nisam mogla da kazem 'Hej ja sad idem da se vidim sa likovima koji su mi upucali decka i verovatno cu ih ubiti'.

Mislim kad bi im to rekla prvo bi pomislili da sam luda a onda bi me odveli na posmatranje.

"Jel mogu sa tobom?" Mateja me je pitao.
"Hajde ulazi u auto, poziv samo sto nije stigao." Rekla sam i bas tada mi je zazvonio mobilni.

"Halo." Rekla sam.
"U poruci ti saljem lokaciju i imena mojih ljudi koji su sa njima, sve je spremno kao i obicno." Rekao je.

"Hvala ti na ovome, ovo ti nikada necu zaboraviti." Rekla sam.
"Za tebe uvek, cujemo se."
"Cujemo se." Rekla sam i spustila slusalicu.

Otvorila sam poruku i videla da je skladiste vrlo blizu tako da sam odmah upalila auto.

"Vezi se." Rekla sam i krenula da vozim.
"Uspori malo sve mu jebem!" Mateja je viknuo pokusavajuci da veze pojas.

"Nemam mnogo vremena za bacanje." Rekla sam i promenila brzinu.

"Nista neces uraditi ako pogines!" Poceo je i da panici.
"Poginuti necu, ali ta dvojica itekako hoce." Rekla sam.

"Malo uspori molim te! Pa pozlice mi svega mu!" Rekao je a ja sam se nasmejala.

"Samo se ti drzi tu smo za minut." Rekla sam i jos vise ubrzala.

Lice mu je bukvalno zeleno a on gleda u samo jednu tacku ispred njega.
Parkirala sam naglo auto a on je izleteo napolje i sve izbacio iz sebe.

"Jesi li se ti ikada vozio autom?" Pitala sam.
"Da...ali niko ne vozi bas ovako." Rekao je i polako krenuo ka meni.

"Hajde idemo." Rekla sam i pokucala na vrata skladista.
Na vratima stoje dva vrlo nabildovana i krupna momka.

"Mogu li?" Pitala sam a oni su klimnuli glavama i pomerili se da udjem u skladiste.

Na sred skladista sede dva coveka zavezana za stolice.

"Vidi vidi, pa ko je to nama odlucio da se konacno probudi." Rekla sam kada sam prisla a oni su gledali naokolo da vide gde su.

"Ko si ti?!" Jedan je viknuo.
"Ja sam devojka coveka koga ste vas dvojica zamalo ubili." Rekla sam.

"Nemoguce! Ti nemas nista sa Aleksejem!" Rekao je drugi.
"Sasvim suprotno, Aleksej mi je dobar drug koji mi je izasao u susret i pomogao da nadjem vas dvojicu." Rekla sam a oni su se pogledali.

"Sta ti mozes da nam uradis?" Podsmehivao se jedan.
"Pa ti nisi svestan ko sam ja, Mateja dodaj mi laptop." Rekla sam i on mi je brzo doneo laptop.

Uzela sam stolicu i sela, a zatim ukucala par stvari i onda okrenula laptop ka njima dvojici.

"Jednim klikom na ovo dugme i vas dvojica ste izbrisani sa ove planete, bice kao da nikada niste ni postojali. A kad vas izbrisem sa lica zemlje...pa hajde da kazemo da cu se malo i zabaviti sa vama. Sta kazete na to?" Rekla sam hladno.

"Molim te nemoj! Mi imamo porodice!" Jedan je vriskao.

"Laz. Obojca ste sami bez roditelja i ikakve rodbine, ja sam o svemu obavestena i iz ovoga se necete izvuci verujte mi. Samo jos nisam donela odluku." Rekla sam.

"Kakvu odluku?" Pitao me je ovaj sto je vise cutao.

"O tome da li da vas ja ili Aleksej sredi, sve mi je jedno ali mislim da vama bas i nije." Obojica su prebledela na sam pomen Aleksejevog imena.

"Ne...nemoj molim te! Samo ne on! Ubi nas ili uradi sta hoces ali nemoj nas slati nazad u Rusiju kod njega!" Poceli su da se tresu od straha.

"A sto da ne? Pa meni je bas zanimljiva ta ideja." Rekla sam.
"Preklinjemo te, sve samo to ne." Rekli su obojica.

"Mislim da ste doneli pogresnu odluku posto niste ni svesni koliko sam ja gora od Alekseja...pogotovo kada su u pitanju ljudi koje volim." Rekla sam i otisla do stola koji je stajao pored.

Uzela sam jedan malokalibarski pistolj sa stola i vratila se do njih.

"Samo treba da znate da necete umreti bas tako lako...ali ne brinite brzo cete se navici na bol, verujte meni znam iz iskustva." Rekla sam i ispalila prvi metak.