Podstanarka mog srca

Poglavlje 17

Bilo je već podne kada su zajedno sa osmehom na licu stigli kući. Elenin bio je iskren, dok Andrejev na drugu stranu i ne toliko. Nije mogao da izbaci onaj prizor iz glave u kom Dejan uporno pokušava da ga napravi ljubomornim, ali najgore u svemu tome jeste to da mu uspeva. Njegovo izlaganje i način na koji gleda Elenu mu i te kako smeta. Nije navikao da neko ima nešto što je njegovo, ali tu je i bio problem. Elena nije ni bila njegova. Na kraju dana ona je još uvek bila samo njegova podstanarka koju je dosad dva puta poljubio. Poljupci koji su se osetili tako ispravnim za njega i koje nikada neće zaboraviti. Tu su zastali i baš o tome trebaju pričati.

Elena se srušila na jednu fotelju i gledala u Andreja koji je ulazio u dnevnu sobu za njom. Ruke je držao u džepovima dok joj je polako prilazio i razmišljao kako da započne ovaj razgovor. Jedino što zna, jeste to da ne želi da ovo između njih prestane, dopada mu se i misli da bi trebali da daju šansu jedno drugome.

-Mislim da je sada pravo vreme da popričamo.  -blago se nasmeje, a onda odmah uozbilji. To je uvek bio problem sa Elenom... Nikada ne zna kako treba da reaguje.

-Čekaj, zvoni mi telefon.

Ustala je fotelje i potrčala do hodnika gde joj se kaput nalazio. Izvadila ga je iz džepa i ugledala Markovo ime. Nije mogla da pomogne, jednostavno je morala da se javi... Postoje ljudi koji su naporni, ali njoj veoma dragi, ako to uopšte može stati u jednoj osobi. To su upravo bili Darko i Marko.

-Vidi. Znam da ste kupili automobil i baš zbog toga želim da proslavimo. Želeo sam da ovo bude žurka iznenađenja, ali sam se tek onda setio da se održava kod nas i da vas neću lako dovući ovde sem ako vam ne kažem o čemu se radi. Takođe, očajan sam u čuvanju tajni, tako da iznenađenje kod mene i nije baš neko iznenađenje.

-O čemu pričaš, Marko? Pola sedam je... Napolju je mraz, kakva crna žurka?  -umorno je izgovorila i pogledala u Andreja koji je prilazio i namrštio se kada je shvatio ko je pozvao.

-Hajde, očekujemo vas. Nemoj da upropastiš žurku! Svi su ovde! 

-Koji svi, Marko?  -zbunjeno upita i pogleda u Andreja.

-Naši prijatelji! Upoznaću te sa njima. Čekamo vas, cmok!  -nasmeši se glasno i spusti slušalicu.

-Mislim da ćemo morati da odemo.  -nasmeje se Andreju.

-Nikako nisi mogla da kažeš ne?  -iznervirano upita i pođe do svoje sobe dok Elena potrči za njim.

-Naravno da ne! Pa ja nisam takva.  -kaže i pogleda u njega koji razbacuje odeću po sobi.  -I šta to zaboga radiš?

-Tražim odelo. Uvek to rade kada mi nije ni do kakve žurke. Idi spremi se, nema smisla da nas čekaju. Naljutiće se ako do osam stvarno ne budemo tamo.

Elena je uradila rečeno. Otišla je do svoje sobe i pogledala se u ogledalo. Znala je šta će uraditi sa kosom. Napravila je nisku punđu i učvrstila je lakom. Iz ormara izvukla je jednu crvenu kratku haljinu koja joj je predivno stajala. Malo šminke i crvenog karmina je takođe bilo neizbežno.

Uputili su se svojim novim autom kod njih. To je bio neki bogatiji kraj iz Eleninog ugla gledišta. Tokom puta slušali su muziku na radiju. Imali su isti ukus u muzici, to su shvatili čim su se upoznali.

-Elena... Možemo li da popričamo?  -upitao je i pogledao u njenom pravcu.

-Mislim da neću moći da to odložim za neki drugi put, tako da...  -tiho je izgovorila i pogledala u njega.

-Ja stvarno ne želim da odeš od mene.

-Andrej... Mislila sam da smo to već rešili. Moram se preseliti, neću doveka biti podstanarka.

-Nismo ništa rešili. I ne. Nećeš biti, ali i dalje mislim da je još uvek rano da se odseliš.

-Mislim da je pravo vreme. Gledaj, stvarno se ne moraš brinuti za mene. Snaći ću se, kupiću stan, uradiću nešto za sebe.

-Objasni mi onaj poljubac.  -nervozno je rekao.

-Molim?  -pogledala ga je zatečeno.

-Poljubac u baru, onaj dok su Marko i Darko bili sa nama.

-Ti si mene poljubio, zašto bih ja objašnjavala?  -upitala je nervozno.

-Istina, samo što je problem u tome što si ti svaki taj poljubac prihvatila i svakom uzvratila.

Gledala ga je zatečeno jer nije želela da prizna njemu, kao ni sebi, da je u pravu. Nije znala kako bi trebala drugačije da reaguje, nije razumela njena osećanja za njim.

-Andrej...

-Ne moraš da mi objašnjavaš, samo mi reci da nisam lud i da osećaš nešto prema meni Elena. Mučiš me. Molim te mi reci.

-Lagala bih kada bih rekla da ne osećam ništa, ali...  -zaustavio ju je i osmehnuo se.

-To mi je dovoljno. To sam tražio. Sada te molim Elena... Nemoj ići od mene.

-Ali Andrej, ja ne znam kako će ta stvar između nas funkcionisati, ja nikada pre...

-Znam, ali probajmo. Elena siguran sam da možemo probati. Samo se opusti.

Smejala se. Ova situacija bila joj je smešna.

-Izvini... -i dalje se smejala.  -Samo... Nisam navikla na ovo. Previše je romantično za osobu poput mene.

-Elena, povredila si me sada! Nisi svesna kako je meni!  -našali se i približi joj se.

-Stigli smo.  -kaže i skloni povez. Očarana velikom kućom svojih najboljih prijatelja je bila spremna da zakorači i pogleda iznutra, ali ju je Andrej zaustavio i vratio nazad.  -Šta?  -osmehne se.

-Poljubi me.

-Andrej, videće nas... Znaš kakvi su...  -nasmeje se, iako je to jedino o čemu sada razmišlja.

-Nije me briga, makar nećete morati da me špijunirate posle.  -odgovori.

-Znači video si nas! 

-Marko se izblebetao.  -kaže i svoju ruku stavi preko njenog obraza.

Polako je približi k sebi i spusti svoje usne na njene. Ovo su oboje čekali, izgledalo je kao dobar početak. No nezadugo, začuje se kucnje na prozoru.

-Dejane...  -Elena kaže zatečeno.

-Imate sreće da nije bio Marko. Hajde, već kasnite, a moj bloger već besni.  -nasmeje se i pokuša da ne pomene ono što je ranije video.

-Hajdemo Andrej.  -pogleda ga i osmehne se.