Ostavši bez roditelja u gradu u kom svako poznaje svakoga, Elena se sa tugom oprašta od svoje porodične kuće i svih sećanja koja je tamo stekla. Započinje svoj novi život u jednom većem gradu sa malo novca i sreće. Njena sreća zasnivala se na novoj...
Ops! Esta imagem não segue nossas diretrizes de conteúdo. Para continuar a publicação, tente removê-la ou carregar outra.
-Ovo je tvoja kuća? -upitala je očarano.
Ispred sebe je videla luksuz. Klavir po sred sobe i jedan kamin koji je atmosferu činio drugačijom. Svaki zid imao je neku svoju priču. Knjige su bile poređane po savršenom redu, iako Dejan nije izgledao kao osoba koja bi ih čitala.
-Čekaj, da li je Mila tu? -priupitala je sa malim strahom. Nije želela da je devojčica zatekne tu.
-Nije, ne brini. -osmehnuo joj se i prišao. Svoje ruke je stavio preko njenih ramena i duboko se zagledao u njene oči.
-Dopada mi se to kod tebe... -prošaputao je.
-Šta to?
-Ta tvoja tajanstvenost. -rukom joj je pomerio kosu iza uha.
-Pokušaj da me upoznaš. -odgovorila je.
To mu je izmamilo mali smešak na lice. Grubo je spojio svoje usne s njenim i čvrsto je zadržao oko struka. Uzvratila mu je poljupce, koji su se na prvu osetili veoma stranim i tako neugodnim. Ruka mu je putovala niže ispod njegovog stomaka i zaustavila se ispod Elenine haljinice. Na putu do njene topline sada su mu ostale samo gaćice. Elena i dalje nije bila sigurna u šta se opušta, ali je odjednom imala jedan mali milion drugih stvari o kojima je razmišljala.
Mila. Posao. Andrej.
Andrej... Ostavila ga je samog kad mu je trebala. Znala je da nešto između njih nije u redu, a ipak je otišla. To ju je u ovom trenutku izjedalo.
Osetila je vibracije njenog telefona u zadnjem džepu. Pravi trenutak. Odvojila se od Dejanovih usana i brzo izvadila telefon.
-Moraću da odgovorim. -pogledala je u njega.
-Samo napred. -izgovorio je pomalo drhtavim glasom.
-Marko...?
-Nećeš verovati šta se upravo događa! -njegovo smejanje je prosto iritantno.
-Reci mi. -njen pogled je još uvek bio na Dejanu.
-Andrej je upravo sa novom ribom! -izgovorio je ushićeno.
-Novom ribom?
-Da. Znaš... devojka i ti fazoni.
U tom trenutku je nešto osetila, nije bila sigurna šta je to, ali nije mogla povezati Andreja sa nekom devojkom.
-Dobro... Lepo je to što si me obavestio. -odgovorila je kratko.
-Pa... Zar nećeš doći?!
-Gde to tačno trebam doći?
-Moramo ga špijunirati, ne prihvatam Ne kao odgovor! Dođi ispred tvoje zgrade, tamo smo i mi. Čekaćemo te.
-I Darko je sa tobom?! -ovaj par me pomalo nervira.
-Naravno. Baj, cmok. -tiho je izgovorio i prekinuo.
Vratila je telefon u džep, a zatim pogledala nazad u Dejana.
-Vidi... Znam da je ovo jako ružno od mene, ali stvarno bih sada morala poći.
-Razumem... Slobodno. Mogu te odvesti do stana. -osmehnuo se, iako se na njegovom licu mogla videti doza tuge.
-To bi bilo stvarno super, obećavam ti da ćemo se opet videti. Sutra? -predložila je.
-Kako ti kažeš.
Krenuli su, a Elena je putem zamišljeno gledala kroz prozor pokušavajući da shvati zbog čega je toliko uznemirena. Andrej je očigledno imao devojku, ali zbog čega ona to nije znala? Zar ta devojka ne zna ništa o tome da Andrej ima podstanarku? Zašto se osećala ljubomornom? Andrej nije ni bio njen.
-Hvala ti puno na vožnji. -Elena se osmehnula.
-Ništa, drago mi je da smo makar na kratko bili zajedno.
-Obećavam da ćemo se opet videti, ovo mi je stvarno bitno. -nije bila sigurna da li govori istinu.
-Važi. -osmehnuo se i pogledao u nju.
-Laku noć, Dejane.
-Laku noć. -tiho je izgovorio.
Nežno je spustio svoje usne na njene. Nije to očekivala, ali svakako joj nije smetalo, ionako nije bila sigurna šta će je čekati kada stigne kući. Možda je Andrej osoba koju zapravo uopšte nije ni poznavala. Još jedno razočaranje joj nije na odmetu.
Ops! Esta imagem não segue nossas diretrizes de conteúdo. Para continuar a publicação, tente removê-la ou carregar outra.
