Podstanarka mog srca

Poglavlje 3

Napolju je bilo hladno, iako je sunce sijalo čitavog jutra. Elena je navukla svoj kaput i bila spremna da krene. Gledala je u Andreja i pratila ga.

-Na koju stranu? -upitala je i probala da sustigne njegove velike korake.

-Autobuska je blizu. Tamo smo za minut. -nasmešio se.

-Autobuska? -upitala je iznenađeno. -Oprosti što sam ovako odreagovala, ali ti uopšte ne ličiš na osobu koja bi se gužvala po autobusima.

-Sada znaš jednu stavku više o meni. -pogledao je u nju preko ramena i primetio kako ona trči pored njega i tada je shvatio da bi stvarno trebao da uspori. Ona je već bila zadihana što je njega odmah nasmejalo. -Umorila si se?

-Pored tebe se osećam kao patuljak! -rekla je. -Hvala ti što si usporio.

-Izvini, nisam navikao da hodam s nekim, pa taj tempo kod mene nije jedan od najuvežbanijih. -kazao je.

-Dakle, koji uzimamo? -upitala je i pogledala u razne autobuse.

-Četvorku, požuri! Upravo polazi. -uhvatio ju je za ruku.

Njene ruke bile su nežne. Andrej je to odmah primetio. Iako je bilo nehotice, nije ju želeo pustiti. Osećaj je po njemu bio lep i topao.

Ušli su u autobus koji je u ovom trenutku bio prepun. Elena je bila sićušna, tako da se jedva uspela održavati na svojim nogama, dok se Andrej čvrsto držao za pomagala. Jedva je uspela da ostane na mestu, ljudi oko nje su se gurali, a to je Eleni dalo još jedan dodatni razlog zbog kog sada zna da mrzi autobuse.

-Uhvati se za mene. -rekao je i primetio kako ga je ona čudno pogledala. -Slobodno... -nasmešio se i oslobodio svoju levu ruku kako bi se ona uvila oko nje.

Učinila je isto. Nehotice je stavila glavu na njegove grudi i molila se da što pre stignu. Osećaj je za nju bio čudan, ali joj je bilo toplo oko srca. Po prvi put u danu nije pomislila na svoje roditelje i bila je srećna što je Andrej tu. Društvo joj i te kako pomaže.

-Elena. -obratio joj se, ali se ona nije ni pomerila. -Elena? -protresao ju je na šta je odmah podigla glavu i pogledala u njega zbunjeno. -Stigli smo, hajde. -opet ju je uhvatio za ruku i tako su izašli iz autobusa.

Opet. Čemu ovo pobogu? -pitala se.

-Ovako, imamo tri minuta hodanja, tamo nas čeka moj prijatelj sa svojim partnerom koji će nam... -prekinula ga je.

-Dobro, dobro. Razumela sam sve sa tim prijateljima. Samo me vodi. -osmehnula se.

Krenuli su niže niz ulicu ne držeći se za ruke, što je po Eleninom mišljenju bilo i više nego dobro. Osećaj kada on nju uhvati za ruku bio je stran, a to Elena nije mogla da protumači.

-Zdravo, prijatelju! -viknuo je Andrej.

Ozbiljno? Još ću pomisliti da su im imena zapravo "prijatelj". -nasmejala se sama sebi.

-Dakle ovo je...? -upitao je momak plave kose.

-Elena, drago mi je. -pružila je ruku. -Dakle, kako se vi zovete?

Samo da ne kažu "prijatelji".

"Ja sam Darko, a ovo je Marko."

-Zanimljivo... -gledala je besno u Andreja kada je primetila da ovi ljudi uopšte i ne znaju o čemu je reč.

-Dakle, kao što sam i pomenuo, Eleni je potreban posao. Sećate se? -upitao je.

-Tako je, da. -jedan od njih je rekao. -Ne brini se, Elena. Sve ćemo srediti, već nam se dopadaš, tako da smo sigurni da ćemo moći da te zaposlimo.

-Hvala vam puno. -pogledala je u njih, a zatim u Andreja. -Znam da je možda malo nevaspitano od mene da pitam, ali kada bih mogla da počnem?

-Darko će se dogovoriti sa svojim bratom, a informaciju ćeš dobiti preko Andreja. Ništa se ne brini. -izgovorio je bucmasti Marko.

-Hvala još jednom. -njena sreća je bila vidna.

-Važi društvo, svratite nekad! -izgovorio je Andrej.

-Da, stvarno biste mogli. Večeras ja kuvam i mislim da bi to bila dobra ideja! -Elena je dodala.

-Vi...? -upitao je Marko i pokazao prstom.

-Ne, ne. Ja samo živim kod njega. Mislim, podstanarka sam, nova sam u gradu, a Andrej se našao u pravo vreme. -objašnjavala je. -Uostalom, zašto ne biste svratili da se bolje upoznamo, trenutno mi je potrebno da upoznajem nove ljude.

-Kako vi kažete. Onda večeras u sedam? -pogledao je u Darka koji je i dalje razmišljao.

-Sjajno! -dodala je i odmah odvukla Darku pažnju.

Okrenuli su se i produžili svojim putem, što je značilo da su Elena i Andrej ostali sami. Ona je stala ispred njega gledajući ga pravo u oči.

-Hvala ti na ovome. -izgovorila je ushićeno.

-Hvala tebi, oni nikada pre nisu pristajali na večere koje sam im nudio.

-Oh, potrudiću se večeras, stvarno. -dobacila je. -Šta imaš u frižideru?

-Ništa što bi se prefinjenim osobama kao što su oni dopalo.

-To znači da ovog trenutka idemo u prodavnicu. -Elena je rekla.

-Posle tebe. -nasmejano su nastavili da hodaju dogovarajući se oko hrane.