Podstanarka mog srca

Poglavlje 2

Sunce je obasjalo Eleninu novu sobu i ona se sa divnim osećajem u grudima probudila. Njena soba je sada na prirodnoj svetlosti izgledala još lepše, boje su bile zanosne, a ona se jednostavno nije htela rastati od udobnog kreveta na kom je prvu noć u ovom gradu provela. Zaklopila je još jednom oči, ali ne zadugo, kroz misli su joj prošle na stotinu slika, a jedna od njih bila je Andrej.

Setivši se ugovorenog sastanka, Elena se u žurbi spremila i nadala se da je Andrej i dalje kući. Kada je izašla iz sobe čula je muziku koja je dolazila iz kuhinje. Otišla je nekoliko koraka napred i već je mogla osetiti miris božanstvene hrane.

Ušla je u kuhinju i tamo zatekla Andreja koji je sa osmehom pripremao palačinke. Rukama je prolazio kroz njegovu loknastu kosu svaki put kada bi uvideo da je nešto pogrešio. Postideo se čim je primetio Elenu na vratima.

-Dobro jutro, pre nego što bilo šta izustiš, ovo pravim prvi put u životu! -postiđeno se nasmešio.

-Dobro jutro i tebi. -odgovorila je i prišla mu. -Verujem da ti je ovo prvi put, zašto ne bi seo? -uzela mu je nož iz ruke kojim je prethodno hteo da okrene palačinku u tiganju. -Dozvoli mi da ti pomognem.

Uradio je rečeno. Pratio svaki njen sledeći korak i čudio se kako ona to maestralno uspeva da uradi. -Ti si čak i bolja od Silvije! -rekao je očarano.

-Silvija? -upitala je ne skidajući pogled sa tiganja.

-Moja... -zbunio se. -Moja bivša žena. -jedva je izustio.

-Bivša žena?

-Pa, da...

-Ispričaj mi više o njoj, baš me zanima. -rekla je želeći da pokrene konverzaciju.

-Bila je lepa, pametna, ljupka i svakom čoveku bi se dopala. Bila je jedna staložena i brižna žena, ne znam šta bih ti više rekao...

-Bila? -zbunjeno je upitala.

-Da, preminula je pre dve godine. Ovaj stan sam kupio kako bih mogao da živim i osnujem porodicu sa njom, ali izgleda da sada imam samo stan bez porodice. -nasmešio se pokušavajući da prekrije nelagodu.

-Žao mi je zbog toga... -prišla je i stavila nekoliko palačinki na sto. Primetila je da mu je neprijatno i osećala se krivom zato što je pokrenula takvu bolnu temu. Svojim lošim humorom, Elena je pokušala da ga oraspoloži. -Dobra stvar u svemu ovome je da možemo pomoći jedno drugome! -nasmejala se. -Ja sam tu, što znači da ti mogu pomoći oko plaćanja stana, a ti mene možeš odvesti do prijatelja, prijatelju, prijateljevog brata, sećaš se?

-I dalje mi ne veuješ da je to zapravo istina?! -osmehnuo se i uzeo jednu palačinku u ruke.
-Ovo je izvrsno.

-Drago mi je da ti se dopada.

-Dakle, Elena. Ispričaj mi nešto više o tebi. Ti si sada upoznata sa mojim ljubavnim životom, a mene sada zanima kako kod tebe ide?

-Nemam ga. -odgovorila je kratko.

-Elena... -nasmejao se i pogledao je pravo u oči, time govoreći da zna da ga laže.

-Stvarno ga nemam, nikada ga nisam ni imala, kod mene to prosto ne funkcioniše.

-Bolje je tako, makar ja u to verujem.

-Možda... -složila se.

-Želim da znam šta te zapravo dovodi u ovaj grad. Mogu dobro da čitam ljude, a otkad sam te prvi put video, uvideo sam tu tugu u tvojim očima.

-Molim? -upitala je u nadi da on to pitanje neće ponovo postaviti.

-Zbog čega si tužna?

-Ja... -nije znala šta da odgovori, Andrej je bio u pravu. -Gubitak... Veliki gubitak. -ispljunula je.

-Tako mi je žao... Pretpostavljam da nije muž u pitanju? Ipak si rekla da... -prekinula ga je.

-Izgubila sam roditelje. -progutala je knedlu. -Možemo li molim te da ne pričamo o tome? Ta rana je još uvek otvorena i jednostavno nisam spremna.

-Dakle, da li si spremna da upoznaš prijatelja koji ima prijatelja čiji je prijatelj brat koji je direktor vrtića? -promenio je temu bez dalje progovorene reči. Elena ga je pogledala i bila oduševljena tim gestom. Ovo joj je značilo, a ona je osoba koja ovakve sitnice ne zaboravlja.

-I više nego spremna za sve te prijatelje. -nasmešeno je odgovorila.