Podstanarka mog srca

Poglavlje 14

Jedno toplije jutro je bilo na redu kada se Elena probudila u svojoj mirišljavoj postelji. Nije znala kada je zaspala ili kako je zaspala, mada je to bilo tipično za nju, dešavalo se i pre, ali ovog puta je nešto bilo drugačije. Puno drugačije.

Kada se podigla iz kreveta glava ju je zabolela i osetila je blagu vrtoglavicu i onda se setila svakog detalja prošle noći... verovatno je tu bio svaki detalj.

Poljubio ju je. Ona je uzvratila. Bio je pijan i rekao da se toga neće sećati. Bila je pijana, ali još uvek kao da oseća njegove usne na njenim. Dopalo joj se, ne bi lagala, ali kako će ga pobogu posle ovoga u oči pogledati?

Imala je plan. Rekao je da se neće sećati. Dakle, Elena će takođe pokušati da zaboravi ili da se makar pravi da je zaboravila taj sinoćni događaj.

Polako je ustala iz kreveta i prošunjala se do kupatila kako se ne bi susrela sa Andrejem.

-Dobro jutro i tebi.  -rekao je kada ju je ugledao kako izlazi iz kupatila.

-Jutro.  -nasmeši se dok uporno pokušava da izbegne da ga pogleda u oči.

-Sinoć smo imali veliku žurku, očigledno. Jedva sam ustao od glavobolje danas.

-Ne znam, ne sećaš se?  -pokušala je da deluje uverlljivo.

-Ni minuta se ne sećam. Ko zna koliko sam pio.  -lagao je.

-Isto.

Nervozno se uputila ka svojoj sobi, ali ju je Andrej preduhitrio i stao ispred nje.

-Šta kažeš da doručkujemo pre nego što se tako ljuta zatvoriš u sobu i ne pričaš sa mnom?

-Zašto bih bila ljuta?  -lažno se osmehne.

-Ne znam, reci ti meni.

-Sve je u redu, Andrej. Biću u sobi ako ti nešto zatreba.  -razočarana njegovim odgovorom spusti pogled.

-Elena... Ono sinoć nisam bio ja. Bio sam pijan i govorio...  -prekinula ga je.

-Istinu?

-Može se tako reći.  -složi se.

-Dakle sećaš se svega?

U tom trenutku zazvoni interfon dok se Elena i Andrej još uvek zbunjeno gledaju. Elenin pogled se zamagli i zaluta, ali je još jednom zvuk zvona vrati u realnost.

-Dejane?  -otvori vrata i začudi se.

-Nisi mi odgovorila ni na jedan poziv ili poruku. Prosto sam morao da se uverim da si u redu.

-Telefon mi je u sobi. Treba li ti nešto?

-Mila te traži, kaže da danas nisi dolazila u vrtić, pa se zabrinula.

-Dobro sam, danas nisam mogla doći jer imam zakazan termin kod doktora tako da sam morala uzeti dan slobodno. Ali neka se ne brine, biću sutra tamo.  -osmehne se.

-Preneću joj to.  -uzvrati osmeh te se nasloni na vrata.

-Želiš da uđeš...?  -upita nervozno.

-Naravno.  -Elena mu napravi mesta, a on zatim ukorači u stan. Prvo što vidi je Andrej, besni Andrej. Prosto vidi u njegovim očima da je ljubomoran, zato mu se i inati. Imaće Elenu, samo je mora izvući iz ovog stana.

-Hoćeš li mi pokazati svoju sobu?

-Naravno.  -promuklo izgovori i uputi pogled Andreju pre nego što nestane.

-Nastavićemo sa pričom kasnije, obećavam.  -šapne mu i zatvori vrata svoje sobe.

-Ovako se ne igra, Elena.  -nervozno lupi svojim vratima i jedino o čemu sada može da razmišlja jeste to kako Dejan ima ono što je namenjeno njemu. Kako je ljubi i dodiruje, ali ona je to birala. Birala je ovu igru među njima, a Andrej joj vraća istom merom.

Pozove svoju plavušicu, čisto kako bi Elenu napravio ljubomornom. Ništa više. Želi da joj pokaže kako se on oseća dok zna da je u sobi sa drugim muškarcem.

-Nedostajala sam ti?  -plavuša pozvoni na vratima te ga priguši jednim zagrljajem.

-Idi u moju sobu i čekaj me.

Uradila je rečeno. Andrej je sve vreme razmišljao o Eleni dok mu se slatka plavušica uvijala oko tela. Trudila se da ga zadovolji, bila glasna koliko je on to tražio. Ali on je znao zbog čega je želeo da to tako bude. Vratiće joj istom merom, ovaj dan je trebao biti samo njihov.

Sada su sa pogrešnim osobama. Trebalo je biti obrnuto, no sve svojim tokom. Iako je do sada krio svoja osećanja od nje, to nije moglo večno trajati. Upoznaće pravog njega i želeće ga.