Podstanarka mog srca

Poglavlje 13

Na vratima ju je čekao Andrej. Nešto nije bio kao i obično. Znala je da je Andrej prirodno uvek nasmejan čovek, ali ovaj osmeh nije običan. Bio je i previše srećan, ali zbog čega?

-Andrej? Da li je sve u redu? -upitala je ulazeći u stan i ostavljajući svoju tašnicu kod ogledala.

-Da, zašto ne bi bilo? -opet se osmehne i priđe joj. -Jako sam srećan.

-Zbog čega si toliko srećan? -upitala je dok je njegov osmeh učinio da se ona takođe nasmeje. -Što me tako gledaš?

-Kako? -uozbilji se i pogleda je pravo u oči.

-Čudno. -ova situacija za nju postaje neugodna. Skinula je kaput sa sebe i okrenula se kako bi ga okačila na čiviluk.

-Ne, ne! Čekaj s tim. -viknuo je i prišao joj. -Mislim... Hteo bih da izađemo i prošetamo se, ako želiš?

-Da se prošetamo? -upita zbunjeno.

-Da... Može?

-U redu. Prošetaćemo. -pristala je jer se osećala krivom. Nije smela da posluša glupu ideju Darka i Marka i sa njima špijunira kao neka paćenica. To je njegov život, kao i njegov stan. Sme da dovodi devojke, to je takođe samo njegova odluka kakve će one biti.

Krenuli su niz jednu tamnu ulicu, sve je počelo da se ledi od hladnoće. Elena je stavila ruke u džepove i nos zavukla pod šal gledajući spuštene glave. Andrej je primetio da joj je hladno, na prvu nije želeo ništa da kaže, ali u njemu je nešto gorelo. Ni sam ne zna šta, ali nešto se u njemu vidno usijalo.

-Šta kažeš da uđemo u ovaj bar? -kaže sa malim smeškom na licu i prstom pokaže na mali lokal pored kojeg su prolazili.

- "Kod prijatelja"? -Elena podigne glavu te pročita ime lokala. Ovo ih oboje nasmeje. -Vi baš volite da koristite tu reč, istina?

-Kao što vidiš... Ako želiš mogu Darka i Marka nazvati da nam se pridruže? -našali se što Elenu odmah uozbilji.

-Ne! Samo to ne...

-Šalim se, hajde da uđemo. Prehladićeš se.

Prljava šankerka slepljene masne kose ih je dočekala na šanku i uputila šarmantni osmeh Andreju. Oni su seli, a potom je Andrej naručio piće.

-Samo da ne preteramo. -nasmeje se gledajući kako dve čaše votke dolaze.

-Uživaj, lepi. -nasmeje mu se šankerka te namigne.

Ređali su piće za pićem dok su se smejali glupim šalama i pričama iz detinjstva. Atmosfera je postajala sve bolja i bolja, a u lokalu je postajalo sve toplije. Eleni su se obrazi polako crveneli dok je Andrej postajao ozbiljniji.

-I onda mi je rekla da je to sve bio samo san! Možeš li da veruješ?! -ispričala je poslednju šalu i gledala u Andreja koji se smeši.

-Elena... -osmehne se još jednom i pogleda u svoje dlanove.

-Da? -uzme još jedan gutljaj pića te spusti čašu.

-Ne znam kako bih ti rekao ovo...

-Znam, znam. Glupo je od mene što sam pristala na onu ideju Darka i Marka. Stvarno ti je dozvoljeno da sve u svom stanu radiš i ne brini se. Ona plavuša, nije bitno. Izgleda kao mila devojka i slobodno je možeš dovoditi kad god poželiš. Mislim ja tebi ništa ne mogu zabraniti... -osmehne se pa onda primeti koliko se zapričala.

-O čemu pričaš, Elena? -nasmeje se i pogleda je onako zbunjenu.

-Ni o čemu. -izgovori brzo kao strela i time nasmeje Andreja.

-Slatka si. -tiho izgovori.

-Molim...?

-Čula si. Znam da jesi. -približi joj se. -Ne znam da li je alkohol u pitanju, ali u ovom trenutku sve o čemu mislim su tvoje usne. Pitam se jesu li tako meke kao što izgledaju, kao od prvog dana kada sam ih ugledao, znao sam da ih moram probati.

-Pijan si. -osmehne se.

-Iako sam. I ti si. Ako sve prođe dobro, do jutra se nećemo sećati mojih reči i poljupca koji sledi. -ruku stavi preko njenog obraza.

-Koji sledi?

Klimne glavom te spusti svoje usne na njene. Imala je pune usne koje su se sada osećale na alkohol. No nebitno. Morao je da to uradi, nije mogao da beži od emocija koje su dolazile naglo. Kada kod je ugleda, samo bi o tome razmišljao. Od prvog dana znao je da se neće suzdržati. Krio je, no svaka tajna izađe na videlo.