Podstanarka mog srca

Poglavlje 21

DVE NEDELJE KASNIJE

Još uvek nije mogla poverovati u ovu gorku istinu. Da li je uopšte bila istina? Da li je to o Dejanu uopšte istina? Ko je Dejan? Ko je Emir? Sva pitanja su bila teška i koliko god bi o njima razmišljala to bi postajalo teže da na neko odgovori. Pokušavala je da se seti konverzacije koju su imali i primetila je da je za neke stvari bio u pravu.

Njen otac je izvršio samoubistvo. Znala je to, ali je krila. Nije se usudila da prizna tu istinu. Znala je da joj je otac bio u velikim problemima, ali nikada joj to ne bi govorio. Danima bi se skrivao u svojoj kancelariji i izbegavao razgovor. Kako god to bilo, nije mogla ni u jednom trenutku reći da je on bio loš otac.

Imala je najbolje roditelje na svetu, iz njenog ugla gledišta. Bili su tu za nju. Podržavali su je.

Verovala je Dejanu na neki način, ali je ujedno bila i šokirana svim činjenicama. Šokiralo ju je to da je on došao i pratio je u jednom gradu samo zbog njenog oca. Da je nastavio sa tim gnevom čak i posle smrti njenog oca. Da je u tu igru uveo i jedno dete samo kako bi Eleni prišao bliže.

-Jesi li spremna? Vreme je da pođemo. -Andrej uđe u dnevnu sobu i pogleda u Elenu koja je zamišljeno ćutala.

-Da. Možemo poći. -ustala je i osmehnula se. Već danima krije zbunjenost i činjenicu da je jako uplašena.

U svom novom autu vozili su do njenog rodnog grada. Tamo ju je vraćao samo roditeljski grob. Prolazili su ulicama. Primetila je kako Andrej oduševljeno prelazi pogledom kroz ulice.

-Ja sam mislio da si rekla da je ovaj grad dosadan!

-Čekaj. Dajem ti sat vremena da ti dosadi. -osmehnem se. -Vidiš one tračare tamo? -upitam i pogledom mu pokažem na dve žene koje su nas posmatrale sa balkona.

-Da.

- Ta crnokosa je pokušala da uceni mog oca da joj napravi dete. Bila je ljubomorna na moju majku. Da li sada vidiš koliko je ovaj grad prost?

-Pre bih to nazvao zanimljivim. -nasmeje se i prebaci ruku preko njenog ramena.

A onda su konačno bili tamo. Gledala je majčinu sliku i suzdržavala se da ne zaplače. Sve se tako brzo desilo i prosto nije znala u šta bi trebala verovati. Položila je buket cveća i odmakla se. Gledala ih je dugo i razmišljala.

-Elena... Upravo su me pozvali, Dejan želi da priča sa tobom. -Andrej se pojavi. -Kažu da je hitno. Mogu da odbijem ako ne želiš da ga vidiš.

-Ne. Hajdemo odmah. -kaže uzbuđeno i krene za njim.

Polako je počelo da se smračuje. Elena je zamišljeno gledala kroz prozor dok je pucketala prstima od nervoze. Odmah je istrčala iz auta kada su stigli.

-Zdravo, tu sam da vidim Dejana... Ovaj... Emira. Emir Rize. -izgovorila je zadihano.

-Naravno. Tražio je da isključivo razgovara sa vama. Pre toga, moram vam pomenuti da će vaš razgovor biti snimljen.

-Znam.

Pustio ju je da prođe. U jednoj skučenoj i tamnoj sobi ju je sačekao Dejan. Gledao je u nju sa osmehom dok mu je prilazila.

-Šta želiš? -upitala je.

-Elena... I sam znaš da ništa loše nisam učinio.

-Šta pokušavaš? -zbunjeno upita.

-Ja ne znam šta si ti videla. Ja nisam čovek koji bi tako nešto učinio. Nevin ležim ovde, zar te nije nimalo žao?

-Dakle znaš da je svaka tvoja reč snimljena i sada pokušavaš da se na ovako bedni način izvučeš. -zaključi što ga odmah iznervira.

-Slušaj me. -zareži. -Moraš me izvući odavde. Ja sa tobom nisam završio i ovo je trebao biti samo početak. Nemoj me terati da naudim tvom lepom Andreju.

-Žao mi je, Emir. Mislim da ti je suđeno da tu godinama ležiš kako bi svi imali mira. Ljude koje si ubio bili su nedužni. Devojčica koju si doslovno kidnapovao mogla je biti oštećena za ceo život. I baš iz tih razloga ne postoji drugačije izvinjenje. Naneo si mi toliko bola u životu.

-Ne znam o čemu pričaš...

-O i te kako znaš. -osmehne se. -Ja sam jaka i biću dobro, a tebi se ovo nikada neće zaboraviti ili oprostiti. Živećeš sa tim... A sada ako me oprostiš, ne bih se više zadržavala. -izgovori i ustane.

-Ne idi! -vikne i lupi šakom o staklo. -Čuješ me?! Ne smeš otići!

Plašila se. I te kako jeste. Nije znala šta će se sledeće dogoditi. Nije znala kako bi posle ovoga trebala da nastavi sa svojim životom, ali jedno joj je bilo jasno. Sve prolazi.