Podstanarka mog srca

Poglavlje 5

Novi dan, jedno lepo i sunčano jutro se spremalo da nastupi. Elena je ležala u svom krevetu pokušavajući da zaspi znajući da proslu noć ni oka nije sklopila. Veče sa Markom i Darkom za nju je bilo naporno. Oni su par koji je zavistan od društvenih mreža, svi su raspodelili svoje instagrame i brojeve, pa čak i Andrej sa Elenom. Te fabulozne fotke savršenog gej para na instagramu su izgledale tako magično, na slikama su bili srećni i tajanstveni što se Eleni na prvi pogled dopalo, znala je da su ljudi sa ukusom, ali takođe joj je bilo jasno da se ona nikada ne bi uklopila u njihvo društvo.

"Zeleni kružić označava da si na fejsu, ne spavaš?" Iskočila joj je poruka od Andreja koju je istog trenutka otvorila.

"Kako znaš da imam fejs?"

"Povezani su ti profili..." I dalje je pisao. "U dnevnoj sam." Smajli.

Elena se istog trenutka skotrljala i ustala sa kreveta. Obukla je nešto pristojnije i za koji minut bila na putu do dnevne sobe. Andrej ju je sa osmehom pogledao, a zatim pošao u kuhinju dok ga je ona zbunjeno pratila.

-Pa dobro jutro i tebi! -srdačno je rekla kada je primetila da on ni reč ne želi da progovori.

Ispred sebe je sekund kasnije videla palačinke, krem, plazmu i toplu čokoladu.

-Možda nisu savršene kao tvoje ili Silvijine, ali sam uložio veliki trud da budu makar slične!" -nasmešio se.

-A čemu ovo, ako smem da pitam? -sedala je za stolom dok se pitala od čega prvo da počne. -Bože, koliko slatkog.

-Sinoć si se ti potrudila da bi meni ulepšala veče, a ovo je jedan mali znak zahvalnosti. -odgovorio joj je ushićeno.

-Stvarno nije bilo potrebno. -nasmejala se.

-Elena, to su samo palačinke.

-Znam, ali su definitivno za mene nešto posebno, hvala ti što si se potrudio. -nehotice je stavila ruku preko njegove.

-Hvala tebi.

-Pa, hajde da doručkujemo!

-Samo napred, ja ima nekih poslova danas, tako da bih trebao da se spremim.

-Mhm. -bubnula je i primetila da joj zvoni telefon.

-Halo?

-Pogodi šta se upravo dogodilo!

-Darko? Ti si? -zbunjeno je upitala.

-Ah, Marko je...

-Oprosti, dakle, šta se upravo dogodilo? -Bože, koliko samo imaju sličan glas. Prosto neprepoznatljivo.

-Na posao možeš doći u osam, čestitam!

-Molim?! Tako iznenada? -pitala je zbunjeno i pogledala u Andreja koji je širom otvorio oči.

-Nema na čemu, drugarice, poljubac! -iritantno se nasmejao i spustio slušalicu.

-Ko je to bio? -Andrej je upitao.

-Darko. -opet se zbunila. -Ovaj... Marko. Kaže da mogu doći na posao u osam. -začuđeno je izgovorila.

-Imaš još tačno pola sata, ako želiš da uhvatiš autobus, onda imaš samo još petnaest minuta, to znači da nemaš vremena za hranu, potrebna ti je odeća, odmah.

-Ali zar tebi to nije malo čudno?

-Šta to?

-To da sam ovoliko brzo dobila posao?

-Elena... Ti momci su i te kako moćni, znaju šta rade.

-Dobro... -zbunjeno je rekla i ustala sa stola.

-Hajde! Brzo. Ne želiš da zakasniš.

-Dobro, dobro, evo. Ali kunem ti se, od sutra sam u potrazi za nekim autom, a ti ideš sa mnom. -rekla je i primetila kako joj se on smeši. -Ozbiljna sam! Mrzim autobuse.

-Dogovoreno, imaš još tačno trinaest minuta.

Potrčala je u svoju sobu i zatvorila se. Brzo je navukla jednu tamno plavu haljinu i stavila nešto nakita koji je sa sobom ponela. Njena kosa je bila loknasta i prelepo oblikovana tako da je samo dva-tri puta prošla rukama kroz nju i već je izgledala dovoljno dobro. Gledala je na sat dok je u stomaku imala neverovatno neprijatan osećaj, ali kao i uvek, nadala se najboljem. Tačno je na vreme izjurila iz stana.

-Srećno! -viknuo je Andrej.

Malo sreće joj je i bilo potrebno. Jedina rečenica koja joj je prolazila kroz misli dok je sitnim koracima trčala do autobuske bila je "Elena, radićeš svoj posao iz snova!" Možda je ovaj novi početak ono što joj je zapravo i bilo potrebno? Možda će se baš u ovom gradu pronaći, ali ovo je samo početak.