ALPHA DANIEL - PREVOD NA SRPSKI -ZAVRSENA-

chapter 7

Nekoliko nedelja kasnije.

"Bravo, svima. Popijte vodu i napravite pauzu od deset minuta." Moj glas se prožima kroz polje. Videla sam kako mi Garet maše, izdaleka.

Prošlo je otprilike dve nedelje otkako sam počela da živim. Danijel je značilo da bih mogla da se smirim i ponovo počnem da živim bez stresa. Uživala sam u svom vremenu u Džakovom čoporu, ali razne aktivnosti koje sam mogla da radim počele su da mi nedostaju i počela sam da se zadržavam na praznom osećaju koji nikada neće napustiti. Pretpostavila sam da je to bilo zbog udaljenosti od mog mate, ali zbog Džekovog čopora. Nema znakova da nisam puno razmišljala o tome. Garet je predložio da sebi nađem svrhu; nešto zbog čega bih se svaki dan budila. Pristao je da mi dozvoli da vodim neke treninge čopora jer sam bila relativno jaka i mogla sam da se borim. Od malena sam naučena kako, u slučaju da sam kidnapovan ili slično, jer su deca Alfi često na meti. Ironično kako to nisam mogla iskoristiti kada je moj mate oteo.

"Šta je to?" Pitala sam ga trčeći brzo. Delovao je uzbuđeno i želela sam da znam o čemu.

"Imam iznenađenje za tebe."

"Mrzim iznenađenja." Odgovaram, iskreno, ali sa zabavom, jer on to dobro zna.

"Znam, zato sam ti rekao." On se ceri. Prekrižim ruke. Da li je to razlog što je zaustavio moj čas obuke? Čisto da me nervira?

"Vidim da cenite vreme treninga i kvalitet vašeg čopora. Kako neprofesionalno od vas da upravo iz ovog razloga ometate učitelja." Mrmljam.

"Iznenađenje će biti sutra. Ali glavni razlog zašto sam te zamolio da dođeš je taj što je neko ovde da te vidi. Neko je zvao Alisa, da li je poznaješ?"

Zadržavam dah kad njeno ime napusti njegova usta. Našla me je? Možda je to druga Alisa ... Da li je sa sobom povela i Danijela? Ne, inače je ne bi pustili unutra.

"Da. Znam. Idem sada, možete li da preuzmeš trening?" Trudim se da ne mucam. Bila sam preplašena i preznojila sam se.

"Svakako. Jesi li dobro? Izgledaš nervozno. Je li ona iz tvog starog čopora? Mogu je naterati da ode." Počinje da se brine.

"Ne!" Kažem malo prenaglo i očajno.

"Mislim, u redu je. Idem da je vidim." Trudim se da smirim situaciju. Klimne i ja odlazim najbrže što mogu bez trčanja. Kad dođem u unutrašnjost čopora, njena mala figura sa smeđom kosom sedi tačno ispred mene na sofi. Ona ustaje u stojeći položaj čim me ugleda. Pomalo sam začudjena kad me zagrli, uplašena da je besna što sam otišla.

"Pa to si zaista ti! Nisam mogla da verujem." Šapće, grleći me vrlo čvrsto.

"Da, to sam ja ... Ali šta ti radiš ovde, Alisa? Kako si me pronašla?" Pitam povlačeći se da je dobro pogledam.

"Otišla sam do svakog čopora da bih pitala mogu li da razgovaram sa nekim ko se zove "Remington." Na kraju će me dovesti do tebe."Ona objašnjava.

"Danijel-"

"Danijel ne zna. Ne brini." Uverava me, oštro, gotovo besno odsekavši.

"Ali trebao bi .. Bože, trebao bi ga odmah videti. Brinem za brata Remi. Jednom u životu brinem za njegov prokleti život." Namrštim se.

"Ne spava. Nije on." Ona pokušava da razjasni moju zbunjenost.

"Šta, on nije ubio nikoga tokom protekle dve nedelje koje su mi nedostajale? To je ludo, vidim zašto se brineš ..." Ona me pogleda bolno zbog čega se osećam veoma krivom.