ALPHA DANIEL - PREVOD NA SRPSKI -ZAVRSENA-

chapter 5

Uopšte tog dana nisam izašla iz svoje sobe. Želela sam da izgleda kao da sam jako povređena zbog onoga što se dogodilo - što sam iskreno i bila - ali moj um je planirao način da pobegne Danijelovom čoporu. Nisam doručkovala, propustila sam ručak. Sad je bilo vreme večere i Alisa i Danijel su već danas nekoliko puta pokucali na moja vrata, uglavnom da bi me nagovorili da siđem i da nešto pojedem. Zamolila sam ih oboje da odu, Alisu na najljubazniji mogući način, Danijel na najgrublji način. Još jednom mi je bila pred vratima.

"Remi? Stvarno bi trebalo da siđeš da jedeš. Skuvala sam malo testenine ..." Alisa zove kroz vrata.

"Ostaću ovde, nisam gladana." Lažem. Moj stomak je do sada bio prazan najmanje 24 sata, ali hej, bar neću dobiti na težini od ugljenih hidrata koji se ovde služe.

"Gladna si. Nisi imala šta da jedeš ceo dan." Ona se svađa. Sve sam isplanirala.

Trenutno sam bio zauzeta pakovanjem torbe sa nekoliko osnovnih stvari i kada bi svi legli u krevet, odlazila bih u kuhinju da ukradem hranu i grickalice koju bih dodala u svoj prtljag. Da prođem od Danijelovog čopora do mog, trebalo bi otprilike osam sati, pa ako odem večeras, trebala bih biti tamo do jutra. Mnogo toga mi je prolazilo kroz misli, srce mi je ubrzano kucalo i bilo me je strah. Nisam želela da razmišljam o Alfinoj reakciji na to kad shvati da sam otišla. Ili još gore - ako ne uspem.

"Ja ću biti u redu." Odgovorim i čujem njen uzdah, a zatim ode. Preostalo mi je vremena da sačekam pre nego što odem, ali već je bilo kasno, pa sam se nadala da će Danijel i Alisa uskoro spavati.

Nosila sam neke crne gamaše, kapuljaču i udobne trenerke, spremne za polazak. Izgledala sam kao da idem na sahranu, ali ako me uhvate jer sam nosila neonsku odeću za vežbanje, bila bih svoj kome bih prisustvovao. Postojala je ruta koju sam već kreirala u svojoj glavi, samo da bih izbegla teritoriju čopora. Ne potraženo zemljište je jedini mogući način putovanja i dalje do vašeg odredišta i dalje dišući, a ne u komadićima ili zatvorskoj ćeliji. Mesečina mi je bila jedini pratilac dok sam sedela i čekala pravi trenutak. Provela sam to vreme moleći se Bogu za siguran put. Uopšte tog dana nisam izašla iz svoje sobe.

Odjednom je postalo vrlo tiho, nisam više mogala čuti razgovore ni ljude koji su šetali. Naginjem glavu da proverim vreme. 11:49. Vreme je da krenemo.Pa ustanem na noge, zategnem vezice svojih trenera i hvatajući mali ruksak silazim niz stepenice. Pazila sam da ne pravim buku dok sam se spuštala korak po korak. Čitava kuća izgledala je gotovo prazno, svi zaključani u svoje sobe. Bila je to savršena prilika za beg. Obiđem kuhinju i strpam u torbu sve što sam našala. Sendviče, čokoladice i boce vode. Nisam bila izbirljiva, nisam imala vremena da planiram zdrav obrok u pokretu. Orlovskih očiju, napuštam čopor.

Ovo mogu udobno da udahnem vazduh je kada sam sigurna u pokrivač šume. I tada počinjem da trčim. Nisam mogla da se preobrazim, trebala mi je odeća i pomeranje bi privuklo mnogo više pažnje na mog vrlo svetlog vuka sive boje. A pažnja je trenutno poslednje što sam želela, iako je puštanje vuka bilo prvo. Neću da lažem i kažem vam da sam bila oduševljena što sam napustila Danijelov čopor. U stvari, što sam više razdaljine prešla, osećala sam veću privlačnost i nisam bila srećna zbog ovog. Nadam se da će to s vremenom nestati jer nisam bila spremna da živim s bolom.

Posle sprinta koji je trajao trideset minuta, praćenog trčanjem koje je potrajalo još čitavih sat vremena, izašla sam sa teritorije Anderson. Zaključila sam da je sada, kad sam na bezbednom zemljištu, vreme za zaustavljanje hrane. Pojela sam većinu onoga što sam imala i ostala sam bez žaljenja pre nego što sam ponovo ustala na noge i prevalila još neko rastojanje u pravcu svog pravog doma. Bila sam na sigurnom.