▪︎RUŽA▪︎ ZAVRŠENA

8

"Ja sam Arsen Romanov.Tvoj biološki otac"-oglasio se čovjek pored Katarine. Super upravo sam saznala ko mi otac. Fino obitelj na okupu.

"Ja sam Marinela Popović,kčerka Marije i Ive Popović. Nije otac onaj ko te napravi već onaj ko ti pruži ljubav,dom i spokoj. "-i njemu sam odbrusila. Kosta me jače pritisnuo. Vjerovatno me upozorava da se fino ponašam.

"Upravu si. Slažem se s tobom u potpunosti. Daj nam priliku Marinela. Ja nisam ni znao da postojiš do Dimitrijeve nesreče"-bio je iskren. Fino majko.

"Da sad kad vam nasljednik ovisi o meni,sad ste se sjetili da postojim.Lijepo od vas. "-komentarisala sam. Rekla sam istinu,da nije bilo Dimitrijeve nesreče oni me nikad ne bi tražili.

"Oprosti mi,Marinela"-govorila je moja majka.

"Opraštam vam,ali ne želim vas u svom životu nikad više. Zaboravite da postojim kao i do sad što ste radili. Neće vam biti teško"-odbrusila sam joj. Krenula je još više da plače.

"Marinela nemoj bit tako otrovna. To nisi ti"-rekao je Kosta. Pogledala sam ga. Izmigoljila sam se iz njegovog zagrljaja i sjela dalje od njih. Moja majka me gledala i brisala suze,a otac je šutio i gledao u svoje cipale.

Nisam ništa odgovorila Kosti. Ni on mi ne treba. Niko mi ne treba. Došla je med. Sestra. Oni su ustali,a ja sam i dalje sjedila.

"Gospođice Popović vaša krv potpuno odgovara Dimitrijevoj. Vi mu možete spasit život"-rekla je. Klimnula sam glavom.

"Idemo"-rekla sam kratko i jasno. Klimnula je i povela me u prostoriju gdje je ležao Dimitri. Bio je tako blijed. Imali smo identične crte,samo što je on bio plav poput oca,a ja crna na majku. I bio je dosta krupniji za svojih 19 godina. Legla sam na krevet do njegovog i čekala da doktor uradi što treba. Kako je krenuo vadit krv tako sam i ja postala malaksava. Očekivala sam da ću se onesvjestiti.

.....

Probudila sam se. Bila sam i dalje u bolnici. Ne sječam se ničega,osim da me vađenje krvi omamilo. Dimitri je već imao boju u licu. Spasila si život svom bratu Marinela. Pogledala sam po sobi,moja majka je spavala na kauču.Brinula se bar o Dimitriju kad već nije o meni.Moj otac je ušao zajedno s Kostom. Nosio je cviječe u rukama. Gledala sam ih. Prišao mi je spustio cviječe na orimarič pored moje glave.

"Kako si?"-upitao me Arsen.

"Dobro sam.Hvala."-rekla sam. Okrenula sam se prema Dimitriju. Otovorio je oči i gledao po sobi. Baš kao i ja što sam učinila kad sam se probudila,ali Boga pitaj koliko on spava tu.

"Dimitrij kako si?"-upitao ga Kosta. Dimitri je gledao mene kao i ja njega.

"Ko je ona?"-upitao je Dimitri. Nismo se znali,a ista krv nam teče u venama.

"Tvoja sestra"-reklan je moja majka. Kad se ona uspjela probudit. Nisam ništa htjela reći ni pitati. Želim sam otići odavde.

"Sestra?Glava me boli"-rekao je. Otac je pozvao doktora. Odmah je došao. Prišao je Dimitriju i pregledao ga.

"Konačno mogu reći da se Dimitri oporavlja"-rekao je. Otac me zahvalno pogledao,kao i majka.

"Hvala Bogu"-rekao je Kosta. Napokon su bili sretni.Drago mi je zbog njih.

"Samo napustite ih sad. Treba im odmora i snage. Sutra ujutro dođite da ih posjetite"-rekao je doktor. Poželjeli su nam laku noć i ostavili nas. Okrenula sam se prema Dimitriju. On je već piljio u mene.

"Šta me tako gledaš?"-upitala sam ga. Nisam neko svjetsko čudo.

"Nisam znao da imam sestru. Baš sam mislio da ću ostat sam"-komentariso je.

"Što se tebe tiče s tobom jedino mogu imat kontakt jer ti nisi ni bio rođen kad me naša majka ostavila i potrčala za našim ocem u Rusiju. Ti si rođen poslije mene. U srečnoj obitelji što ne mogu reći za sebe"-odgovorila sam mu. S njim jednio mogu bit u komunikaciji,jer mi je brat.

"Mama te ostavila?Pojasni?"-upitao me. Znam da ni njemu nije jasno,kao ni meni.

"Imala je 16 godina kad je ostala trudna,bilo je sramota da žena ostane sama s djetetom i tako me dala svojoj sestri  Mariji i zetu koji nisu mogli imati djecu 5 godina. Po zakonu ja sam njihova kčerka,oni imaju dvije kčerke Ivu i Ivonu. Kad su dobili svoju djecu ja sam im postala smetalo. Nikad nisam saznala da mi oni nisu pravi roditelji,sve do tvoje nesreče kad je naša majka došla da moli da te spasim. Odnosno da ja jedina imam odgovarajuću krv za tebe i šta ti ja već znam"-kratko sam mu ispričala.Gledao me.

"Ne mogu da vjerujem da je mama tako postupila,a tata?Jeli on znao išta?"-upitao me. Nažalost nije.Možda bi me ranije pronašao i spasio od tetke.

"Nije. Niko nije znao osim Katarine,Marije i Ive"-rekla sam. Dobro drže tajne,moram priznati.

"Jebo te. Ovo ni u serijama nema"-rekao je. Ima samo ti nisi gledo.

"Da za ne povjerovati. No,što se tiče naših roditelja ne zanimaju me. Ne trebaju mi ni sad,ni ikad"-odgovorila sam. Drži se Marinela svog stava.

'Nemoj bit takva,daj im šansu."-rekao je. Neke se stvari ne zaboravljaju.

"Idem spavat. Laku noć,Dimitri"-zaželila sam mu iskreno laku noć. Glava mu je sigurno puna nekakvi pitanja no ja nemam snage više za odgovarati.

Čim je zora svanula,ja sam se obukla i izašla iz sobe. Poljubila sam Dimitrija u čelo i pomolila se da što prije ozdravi. Potpisala sam papire da napuštam bolnicu i to je to. Izašla sam. Naručila sam taxi i rekla da me odveze na 'sestrinu' adresu. Iva će me primit dok se ova situacija smiri.

Izašla sam iz taxija i nazvala Ivu. Javila se odma.

"Mariiii budiš me"-rekla je pospanom.Znam da je rano,ali nisam htjela nikog sresti iz svoje obitelji.

"Možeš li mi otvorit?Ispred zgrade sam"-rekla sam.

"Mogu Mariii,drugi sprat"-rekla je. Prišla sam zgradi i ušla u nju. Odmah je otključala. Popela sam se na njen kat,čekala me u pidzami. Uvela me u svoj stan. Zagrlila sam je.

"Marii što je bilo?"-i tu sam krenula plakati. Nisam više mogla da izdržim. Trebalo mi je da se ispraznim i da pustim da me emocije savladaju. Iva me grlila i tješila.