Pogleda ledenog, uprtog u Kalinino telo koje se treslo od jecaja, hladnog izraza lica kojim je sekao poslednji komad njene duše, stajao je sa kaišem u rukama i čekao... Šta je čekao? Ni sam nije znao.
- Poslušaćeš oca? Oca?
- A koga bih drugog? - suze su se kotrljale ispijenim obrazima. Tražila je posao, ali ni jedna kompanija nije imala sluha za samohranu majku sa malim detetom.
- Recimo, da se sa mnom dogovoriš! Kaži mi, hoće li se tvoj otac uvek da se meša?
Došla je do onog famoznog dosta koji minut ranije, kada se vratila u stan i poraženo stala pred Borisa. Još nedelju dana je ostalo do isteka roka koji je Tanasković postavio davajući im učtimatum, a od posla ni traga.
Onog sekunda kada je spustila pogled pred njim, zgrabio je njenu tašnu i zavitlao je preko cele prostorije. Ubrzo, nestao je blejzer, od košulje ostali su samo delovi rukava, a suknja je postala krpa za prašinu....
- Recimo da hoće! Naročito sada kada ću te lepo zamoliti da nestaneš odavde!
- A kome ćeš otići? Jel? Vladanu? Saši onakvom invalidu? Kome? Roditelji ti čuvaju dete jer ti nisi sposobna ni sebe da sačuvaš! Ti si nula, Kalina!
Kajiš je za sobom ostavio gadan fijuk dok je cepao vazduh, ali Kalina nije dozvolila sebi ni za sekund da ustukne. Srce je udaralo sve brže i brže, krv joj je kolala venama, slabe noge su ipak ostale čvrste pod naletom besa.
- Samo me još nisi udario, sve ostalo odavno jesi! Pokazao si se, sada odlazi!
*****
- I tako, ako bismo ovu zakrpu primenili na već postijeći program, zatvorili bismo ta zadnja vrata kojim bi mejlovi naših korisnika bili izloženi napadima... Gospođo Tanasković? Vi se ne slažete sa mnom?
- Meni je sve jasno šta pokušavate time da postignete, samo ne znam zašto ste tražili više vremena i novca za nešto što i prosečno dete današnjice zna da je mana vašeg programa? - srećom bila je pripremljena, jer biti posramljen na ovakav način, odlutati u mislima na sred sastanka, nedopustivo je!
- Trebalo nam je vreme kako bismo ustabovili tačno gde postaviti zakrpu...
- A jel? To je krojački zanat, ili...
Hladna, čvrsta i nepokolebiva Kalina sedela je naspram dvojca koji je evidentno muljao, ispitivala i propitivala njihove naume, tražila njihova zadnja vrata, dok je nesvesno trljala ručni zglob i sećanje na nekada postojeću modricu. Ovoga puta nije dozvolila mislima da je poraze, još više, nije dozvolila samoj sebi da se spotakne. Strah od muškaraca teškom mukom je prevazišla, strah od sebe - neće nikada...
*****
- Zbog čega sam žrtvovao dve godine - urlao je razjareno dok ju je vukao za ruku od hodnika ka dnevnoj sobi - Zbog čega sam se odrekao svojih želja? Da me jedna tatina balavica ovako vuče za nos i na kraju prevesla?
Ćutala je, bez glasa, sada ceć paralisana strahom od njegovog besa. Ćutala je, sada već ne tako dobrovoljno odrekavši se prava na vrisak, prava na odbranu...
- Ostavio sam bolje i kvalitetnije ribe zarad tebe! Ti, polovnjačo, svakome si se dala, svakome raširila noge, mislila si da ćeš i mene da premantaš kao i onog Sašu? Pametan je bio što te odjebao, ko bi još trpeo razmaženu radodajku? Mislio sam da ćeš mi biti zahvalna, nezahvalnice jedna, a ti slušaš taticu! Sada ćeš videti ko je tvoj tatica - režao je naslonjen na njeno odveć obrmlo telo...
Kamen suzu ne pušta, a izgubljeno je samo onog čega se odrekne. Ljubav je slepa, a nada i želja zaglupljuju. U polutami sopsvene svesti nije pronašla onaj dašak odakle dolazi svetlost i potpuno se prepustila mrtvilu.
Odrekla se nečega što joj je predstavljalo poslenju slamku spasa. Svog glasa....
Da je tada glas pustila, komšinica stan preko puta nje, koja je upravo izlazila van da prošeta svog Maltezera - čula bi.
Da je glas pustila, mladić koji je uredno pozdravio komšinicu - razvalio bi vrata.
Da je glas pustila, ali nije...
Boris se sladio njenom slabošću, Boris se gostio njenim telom, a kamen se pomakao nije....
*****
- Imate cirka dva dana da odradite beta testiranje ili da testirate teoriju kolika sam gadura. Ovaj sastanak je što se mene tiče - gotov!
Praćena pogledima punim neverice, nije u sali za sastanke ostavila samo dvojac koji nešto muti, već i sopstvenu šeficu, kao i ostale kolege iz odeljenja za razvoj. Bila je na ivici da prsne, a nije želela da ikome priredi takvu vrstu predstave. Ugođaj bi mnogima možda bio potpun, povezati ludilo sa zlobom i hladnoćom koju je odavala uvek sedevši na toj stolici, ali morala je da se izdigne iznad svega, makar sada, kada nije mogla onda...
*****
- Nećeš da ga prijaviš?
- Pa da ponovi postupak? Ne, tata, neću. Hoću samo malo da se odmorim nakon svega, pa da okrenem nov list. Želim da prošlost ostavim za sobom, a tamo i sećanje na Borisa.
- Dođi kod nas. Dođi, tamo svakako ne bi mogao niti smeo da te traži. A i prijaće ti uz Anđu i Marka. Imaćeš i pomoć oko Vlade.
- Neće me tražiti ni ovde. Strahuje da ga ne prijavim.
- Kali... Srećo, nakon nedelju dana bolničkog lečenja, mislim da ti treba tvrđava.
- Ovde sam u kuli. Ovo je moja kuća, moj stan, moj dom. Sigurna sam ovde. Zaključana, ali sigurna. Samo kada vi dolazite, pustiću svoju pletenicu, i ućićete u moje odaje - lagano se nasmešila trudeći se da ne oda bol još uvek ne srasle usne.
- Kali... Poslaću ti Vladu u izvidnicu. Nadam se da ćeš njega poslušati...
Stajao je pred ulaznim vratima nadajući se da nije načinio grešku ostavivši je samu u stanu. Dok ne prođu povrede, mlađani Vlada biće kod njih. Rekli su mu da je mama na poslovnom putu, ali šta to detetu od četiri godine znači?
Shvatao je Kalininu želju da agoniju privede kraju. Ako bi prijavila Borisa, sam postupak dokazivanja nasilništva u vezi vraćao bi je iznova na proživljenu traumu. Svakodnevno, iznova i iznova, kidao bi joj odeću, udarao bi je kajšem, šamarao bi je i na kraju silovao.
Shvatao je da takva trauma se ne briše krivičnom prijavom, takva trauma se godinama prevazilazi. Takvo iskustvo ostavlja dubok trag i ni jedno peglanje ga ne ispravlja.
A opet, kao otac nije imao prava da podnese prijavu u njeno ime i namerno je stavlja u nezahvalnu, neprijatnu situaciju. Jednom jeste, davajući joj ultimatum. Nije sanjao da će njegov potez dovesti do ovakvih posledica. Međutim, niko ne kaže da kao otac nema prava na odmazdu...
****
- Gospođice Kalina? Uznemireni ste, hoćete da vam skuvam čaj?
- Bolje mi donesi čašicu žestine, znaš, za klijente...
- Crveni ste u licu. Ne znam koliko he pametno da vam donesem alkohol, možda vam je pritisak skočio....
- Da sam htela internistu, zaposlila bih internistu! Treba mi asistent, a ne kardiolog! Hoćeš li da mi doneseš taj jebeni viski ili sa ga sama uzmem? - Kalinin glas obijao se o staklene zidove ostavljajući pustoš za sobom...
Trebao joj je taj viski.
Želela ga je više od ičega.
Morala je da popije, makar jedan, iako je sebi davno obećala da neće više nikada.
Davno je sebi obećala mnogo što šta, a opet je gazila preko toga. Preko sebe. Preko svojih snova nikada do kraja odsanjanih.
Ako se na kraju i pitala, čega se u stvari odrekla toga dana kada glas nije pustila, mogla bi komotno da kaže - odrekla se sebe.
Odrekla se vere, odrekla se nade, odrekla se ljubavi. Sidra, krsta i srca. Odrekla se svega, jer slabašna majka koja je verovala u ljubav i sreću nije trebala njenom sinu.
Njemu je trebala stabilna majka. Njemu je trebao oslonac.
Žena koja veruje da ima prava da voli, to svakako nije bila u sopstvenim očima.
Ona je bila samo odskočna daska, utešna nagrada muškarcima u svom životu...
I naravno, prošlost se ponovo vratila da joj udari šamar u lice, iznova i iznova terajući je da preispituje svoje odluke...
💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖
Tek za nekih deset dana imam ponovo slobodan dan. Do tada, čuvajte se, pazite se i volite. Ne dozvolite nikome da budete utešne nagrade.
Ljubim vas i volim
Vaša Ikac
