Gledala je u raskošna široka ledja muškarca koji je sedeo na krevetu i obuvao čarape. Pratila je pogledom liniju od potiljka preko vrata do lopatica, zatim i granjanje mišića do gole mu zadnjice.
Naziranje tetovaže koja se pela duž butine i obuhvatala mu bok pozivali su je da ponovo svoje najniže pobude pusti da preovladaju njenim bićem, da ga ponovo oseti poda sobom i izgubi se u osećajima.
Jastuk je mirisao na njegov losion posle brijanja. I znoj. I uzdahe...
- Odlaziš? Na koliko ovaj put?
- Ne znam. Dve nedelje i dva meseca... Pozvaću te kada se vratim, čuvaj se malena! - navukao je pantalone na sebe i sa majicom u rukama izašao iz njenog stana.
Sa rukom preko lica još uvek prekrivenog šminkom od predjašnje večeri stiskala je vilicu znajući da te dve nedelje unače isto što i dva meseca. Njenu čauru iščekivanja.
On će otići poslom i svoju će ženu ostaviti da ga čeka dok je na službenom putovanju. Poljubiće razdeljak kosice svoje kćeri i pomilovati njene lokne. Obećaće lutku ili pak nešto drugo što malena njegovog srca poželi.
A onda...
Onda će na dva dana uleteti u njen krevet, govoriće krupne laži i davati sitna obećanja pod zakletvom da mu nikada nije bilo kao baš u tom trenu.
Ljubiće joj sklopljene kapke plavih očiju, milovaće joj rumene usne i naravno, na isteku druge noći, sa osvitom trećeg dana, obućiće se i ponovo otići.
Na dve nedelje ili dva meseca...
Stiskala je poseteljinu poda sobom, onu koja je jasno davala do znanja da se na njoj počinio greh protivu druge, a u stvari prve žene. Stiskala je posteljinu, besna, razočarana, uništena.
Pod njegovom lažim, pod lažima još jednog muškarca u nizu.
Lagao je.
Slatko i zavodljivo...
Lagao je nesvesan da svakoj laži u stvari brzo dođe kraj.
Lagao je, ne znajući da igru laži mogu igrati dvoje.
Znala je da je oženjen. Tačnije, shvatila je da je oženjen jednog jutra kada mu je iz pantalona ispao novčanik i slika prelepe plavuše sa devojčicom u rukama izvirila van.
A govorio je slatke laži.
Da je samo poslom tu.
Da ne može da se veže zbog daljine.
Da je daljina nepremostiva prepreka veličine Velikog kanjona.
Lagao je.
A kući ga je čekala njena suprotnost.
Prelepa plavuša spram sasvim obične brinete plavih očiju i rumenih usana...
Ne, rešila je da okrene nov list. Da sa sledećim njegovim pojavljivanjem prekine i ovu farsu. Licem u lice i nikako drugačije, jer drugačije ne bi mogla da vidi spoznaju u njegovim očima kada mu kaže da je uhvaćen. Da je pročitan kao slikovnica.
Licem u lice, da mu glas čuje. Ono sitno podrhtavanje. Ono... Ono što se zove strah.
Ne, okrenuće nov list.
Daće sebi za pravo da taj list okrene i leđa tada ona pokaže njemu.
Dozvoliće sebi luksuz, pokazaće mu koliko glupa zaprvo nije.
Rešila je, sa zubima do krvi zarivenim u usne koje su koji minut ranije ljubljene bile, da više sebe neće gaziti.
Prošle su godine njenog niskog samopouzdanja.
Prošle su godine njenih nesigurnosti...
Prošle su godine nizanja grešaka i gubljenja u sopstvenim željama, gubljenja u zamenskim osećajima.
Prošle su godine...
A neke će nove tek doći.
Ustala je polako, ali brzo, najbrže, zbacila je posteljinu sa kreveta i u besu je izbacila kroz prozor.
Lagano se lelujao beli čaršaf, onaj isti koji je nešto ranije na sebe upio svo njihovo zadovoljstvo, a zatim dotakao sivi pločnik, onaj izgažrni.
Tako se i Kalina osećala. Izgaženo i pregaženo.
Ne samo jednom, već hiljadu i jednom. U stvari, svaki put kada bi leđa lažljivih muškaraca pogledom ispratila kroz vrata...
Tuširanje je dugo trajalo, a goli madrac i dva jastuka bez svojih presvlaka čekali su je u sobi. Njegova glava počivala je dve noći na tom jastuku, zatim se svojoj ženi vratio, a ona... Ona je ostala da čeka, ospod glavnog stola, da na nju, ili pred nju, padne koja mrvica. Da se baci ostatak vremena ili trnutak nežnosti. Da joj se da na značaju.
A svi su bili isti.
U dlaku, u konac...
Prodoran zvuk Betovenove devete odzvanjao je praznim stanom... Znala je da samo jedna osoba ima taj dodeljen ton i nije mogla da se ne javi.
Nije želela da ne odgovori...
- Kaži, sunce...- rekla je prikrviši tugu u glasu. Retko ju je zvao...
- Šta da ti kažem, osim da je sve gotovo - čula je kako vibrira na noti tuge s druge strane, prepoznala je taj odjek bola u njegovim rečima...
- Žao mi je što to čujem. Ostani mi dobro - prekinula je brzo vezu ne želeći da se oda i svu svoju jad prospe u toj sekundi.
A nije oduvek tako bilo...
Nekada davno, nije bilo tako.
Nekada davno, bilo je mnogo drugačije...
Nekada davno...
Nekada davno u dvorcu na kraju kraljevstva, živeli su kralj i kraljica. Imali su dve princeze i princa koje su voleli više od svega.
Najstarija princeza, prva radost kralja i kraljice, bila je dobra devojčica, ona za primer.
Srednje dete kralja i kraljice bio je princ, ponos i dika svojih roditelja. Najmladje dete, mezimica kralja i kraljice bila je buntovna devojčica Kalina.
Prva padom odrane farmerice nosila je u školu.
Prva kosu polila blanšom, odmah zatim i ružičastim markerom.
Prva zapalila cigaretu.
Prva popila votku.
Prva u svemu da nadomesti što je zadnja.
A onda...
Onda se zaljubila.
Prvi put.
Drugi i treći.
Ubrzo i osmi put.
I zaljubljenost je trajala dok ne dođe kući i zaboravi da se zaljubila.
I tako, svaki put...
Nekada davno...
U kraljevstvu na kraju grada, živela je princeza Kalina...
Slobodan dan! Jej! Ali bio juče!
Danas već mora da se radi.
Mene čeka smena, a vama, za jedno dobro jutru blagi uvod u priču.
Baj d vej, sjebala sam šifru za fejs, da to tako liči na mene, pa dok se ne konsultujem s Kockica88 da popravi stvari mene sapetljive, tamo me nema.
Kockica88 pusti mi leba ti novu šifru za fejs ovde na watt, viber je kompromitivan, čitaj, prebačen na lap top, ne bih deca da mi dođu do šifre.
Za ovaj fenomenalan cover je zaslužna niko drugu nego AnetaDD52988786 i njena strpljivost da ponovo na neviđeno prvo uradi kover, pa ja izbacim uvod u priču.
Kako mi vreme bude dozvoljavalo pisaću Iza -tačnije završiti već jednom i tu priču, Miloša i Utešnu nagradu.
Do tada, čuvajte se, pazite na sebe!
Ljubim vas puno i čitamo se!
Vaša Ikac!
💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖
