Zamračena prostorija odavala je osećaj da nikog nema u stanu, a tek naznaka otvorenih vrata balkona da je taj stanar vani...
Svežina koja je menjala topli vazduh prijala je izmorenom košmarima i sećanjem telu davajući neki sekund predaha.
Ako ju je gušila prošlost, nije morao vazduh koji je udisala...
*****
Vrisak jak i nepodnošljiv prelomio se stilskim belim zidovima predviđenim da zaljubljenim dušama pruži bajku.
Pred sobom videla je lešinu jedne farse samim tim što je otvorila pogrešna vrata.
Na kozmetičkom stolu sa velikim ogledalom oivičenim svetlom sedela je Marina, a na kolenima, medju njenim bedrima, bio je Boris.
Još se bala pomešana Marininim sokovima slivala niz njegovu bradu, kada je gošćenje prekinula Kalina vriskom.
Ubrzo je poskočio i uspravio se, a čuvši korake koji hitaju ka uznemirenim glasovima, brzo i neprimetno neatao je iz prostorije.
Poput lenje mačke, Marina je polako spustila zadnjicu sa stočića na kome je sedala a mnoge se buduće mlade pre nje tu pripremale da postanu nečije princeze do kraja života.
Kalina je ostala nepomična na vratim, shvativši čemu je svedočila, a što ne može da dokaže videvši krajičkom oka zavesu prozora kako se pomera, i bila je poražena.
- Lepo sam ti rekla da ne dolaziš, da se ne mešaš - kezila se bezobrazno...
- Šta se ovde dogodilo?- Vlada i njegov otac su tajali iza zapanjene Kaline
- Ništa bitno, zaletela se ptica u prozor i ja sam se prepala - rekla je gledajući u Marinu i njenu veštu izvedbdu zgranute mlade...
- Mama, a sta je s onim cikom koji je iskocio kloz plozol?- svi su zanemarili dete koje je povela sa sobom, a u cilju da najboljem prijatelju poželi svu sreću ovog sveta.
Sada je shvatila koliko će mu tek trebati...
- Bujana mašta, mamino... Nemoj da pričaš tako - tiho je govorila malom Vladi ne primetivši Vladanov pogled na sebi.
Da jeste, znala bi još tada koliko su oboje pogrešili...
- Pošto je sve lažna uzbuna - Vladanov otac je presekao - Vratimo se nazad...
Ćutala je. Zalivenih usana, zapečaćenim olovom. Zaključane svesti u želji da obriše, da uništi poslednje minute iz svog pamćenja.
- Nadam se da si sita. Posle ceremonije ne želim da te vidim ovde!- Marina je bila jasna, podbočena, kao da je ona zatekla Kalinu sa Vladom u seksualnom činu, a ne da je bio obratno...
Još Boris...
- Sve što budeš rekla prepisaće se tome što si kučka. Ljubomorna kučka koja mora da uništi sve dobro i lepo zato što je nesposobna i nedostojna da bude voljena...
- Kaži mi samo jedno - napokon je pronašla snage da progovori - Da li je makar dete Vladino?
- Nije tvoj problem! Voliš ga, znam to. Zna i on, znaš ti. Ali mislim da ni jedno od vas nije svesno da ste zaljubljeni jedno u drugo... To već nije moj problem, već moja prednost. Vlada je zlatna koka za mene, baš kao što si ti bila Saši i Borisu...
Reči koje su Kalini otvorile oči. Da, bila je zaljubljena u Vladu, volela ga je iskreno, čisto i duboko. Volela ga je pre svega otvoreno.
Reči su bile znak da mora otići. Odmah nakon ceremonije venčanja. Odmah kada se zapečati jedan budući život...
- Želim ti sve najbolje. Želim ti život pun nežnosti, ljubavi i razumevanja. Želim ti harmoniju, mili moj...
- Znam, mala. Volim te takvu kakva si...
Otišla je.
Onog trenutka kada je taze pečenom paru poželela svu sreću, uhvatila je malog Vladu za ruku i nestala u gužvi...
*****
- Izađi iz mraka!
- Znači nisi zaboravio gde živim?
- Nisam, Kali. Nisam zaboravio, ko što nisam zaboravio da ostavljaš otključana vrata kada dolazim. Jesam, međutim, zaboravio ono tvoje pitanje da li sam siguran da je Marko moj. Znaš...
- Znam! Ja sam ih zatekla! Od svih ljudi - ja!
- I nisi došla kod mene?
- I ti bi mi verovao da sam videla Borisa kako je oralno zadovoljava? Kada ste uleteli u prostoriju - Borisa nije bilo!
- Ne znam da li bih ti verovao, ali svakako bih vagao!
- Svakako bih bila ljubomorna kučka! Znaš to? Neurotični lečeni alkoholičar, frustrirana i pokvarena. Misliš da mi je bilo lako svaki put kada bi Marina imala sekund vremena? Znaš li koliko me je puta uvredila? Ponizila? Koliko je bila bezobrazna prema meni?
- I ti mi nisi nikada rekla! - vikao je na nju gledajući kako se skriva u mraku.
Odavno se pomirila sa sudbinom da je nečija utešna nagrada ili odskočna daska.
Odavno se pomirila da je svoje ljubavi gubila.... A ljubavi su različite.
Ljubav prema detetu je bila jedinstvena. Neuporediva.
Ljubav koji je gajila prema Saši bila je mladalačka. Ubeđena da je fizička privlačnost ka starijem muškarcu i njegova slatkorečivost bila ta koja osvaja, pustila ga je da je preuzme i obuzme u celosti. Volela ga je na specifični način...
Volela je i Borisa, na žalost. Jeste nekako čoljavo dozvoljavala da joj se uvuče u život, ali je kompezovala zahvalnost prema muškarcu koji je pokazao trpeljivost prema jednoj polovnjači.
Nije ga volela, bila je samo zahvalna...
Muškarce nakon Borisa nije ni spominjala više. Razne Pere, Mike, Žike kako ih je Vlada nazivao puštala je u svoj, tačnije hotelski krevet, ali ni blizu svom srcu.
Milan je bio mogućnost da se otvori ponovo ka ljubavi, ali, njegova lažljiva priroda brzo je isplivala na površinu.
Njena loša sreća još jednom je izašla na površinu i znala je - svoju ljubav izgubila je odavno...
Prava na sreću se odrekla.
Zaridala je neutešno.
Klečeći na kolenima na pločicama balkona, nije tresak samo svoje telo, tresao se Vkada zajedno sa njom grleći je snažno. Nije mogao da odoli porivu a da je ne zagrli.
Nije verovao koliko je bio glup.
*****
Da li je Marko u opšte moj?- pitao se gledajući crnpurasti zamotuljak u kolevci.
Prošlo je više od šest meseci kako se Marko rodio i skoro godinu dana kako se oženio.
U početku, bio je srećan idejom o očinstvu. Delio je svoju sreću sa Kalinom, delio je svoju sreću sa celim svetom.
Nakon venčanja i Kalininog odlaska bio je slomljen. U komade. Poželela mu je svu sreću ovog sveta udelivši mu najneiskreniji osmeh. Poželela mu je svetlu budućnost skrivajući suze.
Poželela i otišla...
Imao je osećaj - zauvek.
- Ljubomorna je. Zavidi nam, što je normalno s obzirom na njeno mentalno stanje - govorila je Marina često, ali Vlada je znao bolje.
To nije njegova Kalina...
- Jesi videla slike?- putao ju je preko telefona nedelju dana nakon što se Marko rodio.
- Izvini, ali moram da pitam... Jesi li siguran da je Marko tvoj?
Tog trena prekinuo je vezu i trebalo mu je šest meseci da je ponovo pozove.
Kalinina rečenica koja mu je ostala u umu nastavila je da ga kopka. Da ga burgija.
U početku tamnost Markovog tena pravdana je fiziološkom žuticom, sada, više nije bio siguran.
- Kako si, mala?
- Odlično, šećeru. Na poslu sam, ne mogu sa razgovaram sada - rekla mu je i sada ona prekinula vezu.
Njihovi šturi razgovori su se nastavili kroz godine koje su usledile. Uvek mu se javljala, retko noramlno razgovarala, a sumnja je rasla...
*******
- Volim te, Kali! Volim te!
- I ja tebe volim, šećeru moj....
💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞
