Nepristojan

Porodica

„Život je igra karata. Ruka koja vam ih deli predstavlja odlučnost, način na koji igrate je slobodna volja".

Nehru

Rajli je nešto najbliže što imam porodici. Imala sam majku ali je ona umrla pre četiri godine, moj otac nas je napustio još dok sam bila u osnovnoj školi, braću i sestre nemam tako da je Rajli zapravo sve što imam. Moj život nije bio običan, on je bio samo komplikovan. Ne sećam se puno svog detinjstva jer je prošarano očevim pijanstvom i majčinom vikom, pretpostavljam da mu je jednog dana dosadila ta vika i otišao je. Majka se brinula o meni koliko je mogla, nisam uvek imala džeparac, ponekad bi i gladovala ali znam da se trudila oko mene onoliko koliko je mogla. Sa šesnaest godina sam počela da zarađujem od modelinga i moglo bi se reći da da me je spasilo bede.

Dakle detinjstvo mi nije bilo strašno ali nije bilo ni dobro. Imala sam samo jedan kristalno jasan cilj u životu – da budem nezavisna. Želela sam da se izborim za sebe, da ne zavisim ni od koga, da priuštim sebi krov nad glavom i uspela sam u tome. Nije bilo lako ali je vredelo.

Moj ljubavni život je komplikovan, moje ljubavne veze nikad nisu bile ozbiljne jer sam grabila karijeru, jednostavno prezahtevni i ljubomorni muškarci su me kočili u tome. Lepa sam i zgodna dok se ne upoznamo a kada se upoznamo samo se skidam i pokazujem svoje telo. Sve moje veze je ubila ljubomora i to ljubomora mojih partnera. Muškarci su jako ljubomorni kada pored sebe imaju ženu čije su polunago telo videli svi njegovi prijatelji. Ne stidim se ja svog posla, naprotiv, obožavam ga, ali ja nisam praznoglava lepotica koja ume samo da se smeška kameri, svi moji potezi u karijeri su dobro iskalkulisani.

Sa poslom je lako, sa ljudima je teško.

- Rajli? – sednem pored nje. Nismo se videle od jutros tako da sam je nazvala kada sam došla u stan, ona je već otišla na snimanje a ja sam morala na fotosešn.

Kada sam napokon završila došla sam u stan i zatekla je kako plače.

- Gotovo je – podigla je glavu a njene suze su se prosto slivale niz obraze.

- Gotovo je, ne mogu više da žmurim na njegova švrljanja sa strane.

- Žao mi je – iako često čujemo da je Liam neveran ona ga nikad nije uhvatila na delu ali žena zna, žena uvek zna.

Zagrlim je snažno.

- Bićeš dobro, imaš mene – pokušam da je utešim.

- Volim ga. Kako to da zaboravim? – pita me.

- Pitaš pogrešnu osobu ali pretpostavljam da vreme leči sve, ne, znam da vreme leči sve – ispravim se.

- On je bio muškarac sa kojim sam zamišljala brak, decu, porodicu... Verovala sam mu a on je moje poverenje uništio.

- Jesi li sigurna? Možda je ovo samo još jedna u nizu vaših svađa – oni se često svađaju i mire.

- Jednom moram da presečam, mislim da sam dovoljno sebe povređivala.

- Razumem.

- Ne, i nadam se da nikad nećeš morati da me razumeš.

Ni sad je baš ne razumem ali žao mi je što je tužna.

- Da li želiš da radimo nešto? Da igramo, plešemo, pijemo, jedemo sladoled? – ne znam kako da je utešim.

- Mislim da ću samo otići da spavam, dan mi je bio predug. Ostavljam te – ustala je i otišla u svoju sobu.

Ja mislim da će joj bez njega biti bolje, ona zaslužuje bolje.

. . .

Imam drugi sastanak sa nepristojim tipom, doduše ovaj put idemo na piće ali koliko sam ga upoznala on nije tip koji će satima ćaskati uz vino, više je za „kvalitetnije" korišćenje vremena. Džentlmenski je obećao da će doći po mene tako da sam imala vreme da se na miru sredim. Deset sati i utorak je veče, čudno vreme za sastanak.