Nepristojan

Početak

„Ljubav je dati sposobnost nekome da te uništi ali mu verovati da to neće".

Criminal minds

Šta rastanak napravi od čoveka... Ništa, ali ništa ne otvara oči ljudima tako dobro kao bol. Izgleda da muškarci najbolje puze nakon što shvate da ne mogu da zaleče slomljeno srce. Do pre par dana nisam verovala da će Maksimilijan Sergejević Orlov praviti planove prema mom rasporedu. Bila sam ozbiljna kada sam mu rekla da će morati da me zasluži a on je to shvatio možda preozbiljno.

Planirali smo odmor i još uvek ga planiramo ali ja ne mogu otići dok ne završim sa par kampanji na kojima radim, potpisala sam ugovore i bez dva-tri meseca ja ne mrdam nikud. Moj, sada zvanično, dečko Maksimilijan voljan je da sačeka da ja završim sa poslom, u međuvremeno on ne putuje, tome se najviše čudim. Njegova mantra je par dana ovde, mesec-dva Rusija, a sada evo prolazi skoro cela nedelja on je u mojoj kući. Hej u mojoj kući! Doveo je sa sobom čitavo osoblje, prosto ne znam gde ih smestim i to predstavlja problem jer osim Lupe, koju volim, i telohranitelja koje unajmio za mene, on ima i sopstvene telohranitelje kao i čudne Ruse koji defiluju kroz moju kući. Moja dnevna soba liči na kancelariju. Ovo više ne može ovako.

- Ideš nekud? – pita me Maksimilijan dok buljim u njega maksimalno sređena, on kao po običaju radi.

- Da, na večeru sa Lindom, advokatom i predstavnicima iz Dior-a.

- Buljiš u mene već neko vreme – znači primetio je.

- Moja dnevna soba liči na sve samo ne na dnevnu sobu.

- Ovo je najveća prostorija u kući.

- Znam ali... boli me kad gledam ovoliki nered.

Podiže obrve i ostavlja olovku.

- Ja radim na iskupljenju, devojka mi je tvrd orah.

- Tako je to kad joj slomiš srce – podsetim ga zašto se muči.

- Izgleda.

- Čuj... – krenem prema njemu i promuvam se između laptopova.

- Dođi – pružio mi je ruku i povukao da sednem u njegovo krilo.

- Hvala. Da li ti je nezgodno ovde? – pitam ga.

- Tvoja kuća je mala.

- Nije mala! Dobro možda jeste za tvoj ego ali nije mala – on sigurno ne zna da se može živeti u kući veličine kontejnera.

- Ne možeš da prođeš kroz dnevnu sobu – kaže mi.

- U redu, možemo da boravimo kod tebe, pretpostavljam da će ti tamo biti komfornije.

- Tamo imam kancelariju i salu za sastanka tako da će mi biti daleko komfornije, slažem se.

- Imam još jedno pitanje – kad smo već iskreni.

- Slušam.

- Ne putuješ. Što bi ti rekao živiš između Amerike, Evrope i Azije, a sada si ovde, za mnom.

- Ovde želim da budem.

- Ali nešto sigurno trpi.

- Neću da te lažem, trpi.

- Ne tražim od tebe da se odrekneš svog stila života da bi bio sa mnom, niti treba da sediš u mojoj kući po ceo dan.

- Želim da ti pokažem koliko sam ozbiljan.