Nepristojan

Zabava

Pre četiri godine

„Plaćamo cenu za sve što dobijemo ili izgubimo na ovom svetu i iako ambicije vredi imati, one nisu nešto što se jeftino osvoji".

Lucy Maud Montgomery

- Ne želim da idem na glupu zabavu! – Rajli se mršti dok baca haljinu iznervirano.

Da, Liam je ponovo prevario, samo on ume da je natera da mrzi sve oko sebe pa čak i najbolju prijateljicu, mene.

- Moraš, radimo za „Elit", oni plaćaju naše račune i ovo je posao iz naših snova – raširim ruke. Od kad poznajem Rajli, to bi bilo sa naših četrnaest godina, nas dve smo želele da budemo modeli, ne obični već svetski.

Gledam je kako uzdiše poraženo i hvatam je za ruke.

- Rajli... – kleknem pored nje.

- Ovo su naše godine, uspevamo. Svi oni treninzi, putovanja, izgladnjivanje, propuštene šanse... sve se to konačno isplatilo. Ostvarile smo svoje snove, zaslužujemo da proslavimo i da uživamo u uspehu – đavolski smo se naradile.

- Ovo je tvoje vreme, ti treba da uživaš – kaže mi nekako drugačije.

- O čemu ti pričaš?

- Skaj... stalno me vučeš za sobom, guraš me, i da nije tebe ne bih ni bila ovde. Jesam li ti rekla koliko sam ti zahvalna na svemu?

- Rajli...

- Ovo je tvoje vreme, briljirala si sa poslednjom reklamom i svi te žele – steže mi ruke.

To je tačno, razbila sam ali i njoj dobro ide.

- Znači nećeš da ideš sa mnom? – složim tužnu facu.

- Ko jebe Lijama! Ionako će sutra zvati. Idemo na zabavu – ustale smo i zagrlile se.

- To mi kaži. Hajde da se sredimo.

Nijedan muškarac ne može pokvariti ovo prijateljstvo.

Naša modna agencija „Elit" je uspešna u svom poslu, trenutno ja sam njihova najplaćenija manekenka i zbog toga sam zvezda večeri, ne računajući gomilu bogataša koji će biti prisutni i prema kojima moramo svi biti ljubazni, ali baš me briga. Naradila sam se da bih bila tu gde jesam i planiram da uživam u svakoj minuti. Malo se brinem zbog Rajli ali na zabavi je dosta košarkaša a oni su njena slabost, nadam se da će upoznati nekog i zaboraviti na Lijama, taj prevarant je ne zaslužuje.

- Pardon – okrenem se ovlaš jer sam zakačila nekog ramenom.

- Rame mi je i dalje na mestu.

Kad sam čula glas ovog muškarca rešila sam da ga bolje osmotrim. Uputim mu svoj blistav osmeh dok brzim pogledom zaključujem da je on jedan od onih sa kojima moramo biti veoma ljubazne.

Da! On je taj. Kako znam? Prosto. Nije stvar u njegovom skupom odelu, satu koji je verovatno skuplji od mog automobila, nije stvar ni u njegovom fizičkom izgledu – crn, visok, dobro građen i isklesanog lica sa upečatljivim zelenim očima. Ne, to može priuštiti sebi svaki bogataš. Stvar je u stavu. On ne okleva. Stoji čvrsto na zemlji, iako sam ga zakačila ramenom on se nije ni mrdnuo, oči mu ne šaraju tamo-vamo već je fokusiran, u ovom slučaju, na mene, i ako je suditi po njegovom disanju slobodno mogu da zaključim da je video bar jednu od mojih slika, verovatno neku od poslednjih – ja u izazovnom donjem vešu.

Sranje, ne bulji samo on, i ja buljim.

- Vidim – kažem čisto da bih rekla nešto.

Izvukao je olovku iz džepa bez reči a zatim zaustavio konobara od koga je uzeo salvetu. Nije mi bilo jasno zašto.