Opsesija 4 (18+) - ZAVRŠENA

II

"I want to commit the murder I was imprisoned for."

Montana se trenutno nalazila u izdavačkoj kući gdje ne čekala svoj red. Na uhu je držala mobitel preko kojeg je pričala sa svojom najboljom prijateljicom.

»Jesi uzbuđena? Imaš kakve ideje?«
»Imam puno njih. Moram vidjeti što Carol ima na umu. Ako ima što.«

Digla se sa stolice i počela hodati gore-dolje po prostoriji. Bez nekog razloga je bila nervozna. Nije ni pomagalo to što je opet morala na wc.

»Kako si ti?«
»Nervozna. I opet moram na wc. Ovo dijete me ubija, a najgori dio me tek čeka.«
»Ne bi htjela biti u tvojoj koži. Uostalom, svakako mislim da djeca nisu za mene.«
»Otkad to?«
»Zadnjih par mjeseci mislim o tome. Gledala sam dobre i loše strane. Čula sam svakakve price o rađanju i to mi je bilo najgore.«
»Vjerujem. Ako mogu biti iskrena, radije bi carski rez nego prirodno. Mislim da manje boli. Zapravo, prihvatiti ću sve što manje boli.«
»Mislim da možeš uzeti nešto protiv bolova.«
»Znam, znam. Ali ja bi najradije da mogu biti u nesvijesti pa da ga nekako izvuku iz mene. Ovo je nešto najgore što mi se desilo. Ne preporučujem.«

Brianna se slatko nasmijala preko mobitela.

»Žao mi te.«
»Neka ti ne bude. Sama sam si kriva.«
»Što misliš bi li Logan ikad saznao?«
»Nadam se da ne. Niti ne znam kako bi reagirao.«

Na drugim vratima se pojavila Carol Gosens, lijepa žena u ranim tridesetima i tiho je zazvala Montanu. Digla je pogled i Carol joj je pokazala da može ući u njen ured. Mlada žena se nasmijala i pokazala joj da će brzo doći. Carol je zatvorila vrata pa se Montana javila Brianni.

»Moram ići, Bri. Nazovem te kasnije.«
»Želiš li doći kod mene? Želim znati sve što je bilo.«

Pitala se ima li kakvih obveza. Logan je radio cijeli dan i nije htjela provesti taj cijeli dan u kući sama.

»To bi bilo super.«
»Super. Vrata ostavim otvorena ako se budem tuširala.«
»Može. Volim te.« kaže Montana svojoj najboljoj prijateljici i prekine poziv. Ode do vrata na kojima piše ime Carol Gosens i uđe. Carol joj je bila okrenuta leđima pa se Montana smjestila prekoputa nje. Pogled joj je pao na stol na kojem je bilo par desetak uzoraka korica. Sve ih je uzela u ruke i gledala. Svaki joj je bio lijep na svoj način no ipak je tražila onu koja joj je vristala. Uopće nije ni primjetila da ju je Carol gledala dok ju nije tiho zazvala.

»Carol... ove su savršene.«
»Slažem se. Išla sam po knjizi i bojama koje su u njoj. Na kraju je sve palo na crno i/ili plavo.«
»Ja sam rekla istu stvar. Iako sam više ciljala na tamnoplavo.«
»Da, da. Imaš tu i tamnoplave.«

Montana je digla pogled do druge žene i nasmijala joj se. Osjećala se kao da je to iskreni osmijeh u posljednjih par mjeseci.

»Ti samo gledaj i kada odaberes onu savršenu, reci mi. Knjiga bi trebala biti vani krajem sljedećeg tjedan. Mogu ti dati još koji dan da razmisliš ako ti treba...«

Montana ju prekine.

»Ne treba. Znam što želim.«

Izdvojila je one tamnoplave naslovnice dok je sve druge ostavila sa strane. Gledala ih je sa svih strana dok nije našla jednu savršenu. Usta su joj ostala u slovu "O". Carol ju je sa smiješkom gledala i samo čekala da joj pokaže.

»To je ova.« kaže joj i stavi ispred nje. Starija žena pogleda u korice i počne se smijati.
»Dobar izbor. Isto jedna od mojih dražih. Mislim da prikazuje knjigu savršeno. Pogotovo ovi mali detalji koji se spomenu u knjizi.« digne pogled do Montane. »Vjerovala sam u tebe.«
»I ja. U nas obje.«
»Kad bi barem svi bili ovako jednostavni kao ti, ovaj posao bi bio puno lakši. A za knjigu ne sumnjam da će biti uspjeh. Nadam se da ćeš još koju napisati.«
»Ne znam. Zasad čekam samo ovu.« kaže joj kroz smijeh dok Carol posprema druge korice u jednu torbu.
»Vjerujem u tebe. Mlada si i imaš potencijala za biti veliki pisac. To ne kažem svakome.«
»Uvijek je to lijepo čuti od nekoga kao što si ti.«