Opsesija 4 (18+) - ZAVRŠENA

XXIV

"an eye for an eye, a tooth for a tooth. a burn for a burn. a life for a life. that's how all this got started. and that's how it's going to end."

Par dana nakon povratka iz Pennsylvanije i odmora koji joj je toliko trebao, Montana je danas bila slobodna dok je Nate otišao u njihovu tvrtku pa je ona ovo jutro odlučila iskoristiti kako bi otišla kod Logana iako mi je dala obećanje da ga više nikada ne želi vidjeti. Osjećala se loše jer mu se dogodilo to što se dogodilo i htjela ga je posjetiti i zadnji put se oprostiti prije nego ona i Nate odu živjeti u Pennsylvaniju.

Odmah ujutro je došla u bolnicu u kojoj je boravio te je odmah upućena do njegove sobe. Tiho mu je pokucala na vrata i kada je začula njegov glas, nešto ju je presjeklo u prsima no skupila je snagu i otvorila vrata. Na sebi je nosio pidzamu, ironično, onu koju mu je ona kupila. Logan je gledao televiziju i ispred sebe je imao tacnu s pojedenom hranom. Sama sebi se toplo nasmijala jer joj je bilo drago što je on dobro ali se brzo uozbiljila kada je vidjela kako on nju gleda. Bilo je malo očito da je nju zadnju očekivao ovdje. Montana je ušla u sobu o zatvorila vrata i Logan ju nijednom nije prestao gledati. Čak ni onda kada je sjela kraj njega i skinula jaknu.

»Pa... čini se da možemo stajati u tišini. Za promjenu.«

Nasmijao se i makao pogled s nje pa opet u televiziju.

»Kako si saznala?«
»Morgan.«
»Hah. Naravno. Mislio sam da me više nikada ne želiš vidjeti.«
»To je bilo tako dok nisam saznala što ti se dogodilo.«
»Sad te briga?«
»Pa nisam bezosjecajna. Žao mi je što ti se to dogodilo.«
»Znaš li uopće što se dogodilo?«
»Samo da te netko izbo. Netko s kim nisi u dobrim odnosima.«
»Da. I sada sam ja opet krivac iako je on mene provocirao.«
»Tko ti je to rekao?«

Makne pogled od televizije do nje i obrise se ubrusom oko usta. Montana pogleda u njegove plave oči koje su sada bile plavije nego ikada.

»Ja sam uvijek krivac, zar ne? Za gubitak tebe, za otmicu Natea, gubitak svih svojih prijatelja... između ostalog.«
»Sada ne pričamo o tome. Sada pričamo o tome što se tebi dogodilo. Želiš li mi reći?«
»Je li te stvarno briga?«
»Da.«

Pogleda ga i stavi svoje ruke na njegovu i toplo mu se nasmiješi. Logan pogleda u njenu ruku pa u nju.

»Zaboravio sam koliko te i dalje volim. U zatvoru nemaš baš vremena misliti na to koliko voliš bivšu zarucnicu jer misliš na to kako ćeš preživjeti.«
»Malo si prelijep za zatvor, da.«

Bivši zaručnik joj se od srca nasmije, a ona se sjeti koliko je nekoć voljela vidjeti njegov osmijeh. Pogotovo kada bi nju vidio.

»Nemoj me nasmijavati, i dalje me malo boli.«
»Oprosti.«
»Uredu je. To si ipak ti.«

Montana je osjećala suze u očima no ni sama nije znala zbog čega.

»Nemojmo o tome. Nismo došli pričati o tome. Došla sam ti u posjet. Bez obzira na sve.«
»Znači ovo nije zadnji put da ću te vidjeti?«

Na to je duboko udahnula i makla svoje ruke s njegove pa se naslonila u stolici. Osjećala je kako se i njen bivši zaručnik rastuzio.

»Razumijem. Je li to zbog njega?«
»Natea? Ne. On ne zna da sam došla ovdje.«
»Lažeš mu? Već? Nakon mjesec dana?«
»Nije laganje i dva i pol mjeseca su prošla. Službeno.«
»Krumpir-krompir.«

Zakoluta očima i opet ga pogleda.

»Dakle, dvije stvari. Hoćeš li mi reći što se dogodilo i jesi li mi oprostio za posvajanje?«
»Mislim da nije bitno, zar ne? Mi više nismo zajedno, a ti ne želiš ništa moje u svom životu.«
»To nije istina. Ja nisam bila spremna za to dijete.«
»To si malo kasno shvatila, ne?«
»Znala sam kakav si. Nikada mi ne bi oprostio da sam to učinila.«
»Nikada nećemo znati sada.«
»Logane...«
»Da, da. Što god. Kako god.«
»Jesi li dobro?«, upita ga i obrise suzu te vidi kako se Loganu slama srce kada ju pogleda.
»Nisam mislio da ćeš ikada više plakati zbog ili radi mene.«
»Skoro si umro! Skoro više nisi bio tu.«
»Monty, ljubavi...«, kaže i obrise joj suze s lica. »Pomirio sam se s time da nikome ne bi nedostajao.«
»Kako ne? Tvoji roditelji? Moulin? Lance?«
»Bio bih u miru. Možda i ne, vjerojatno bi bio u paklu. Realno, zaslužujem to. Monty, čovjek kada je u zatvoru misli o cijelom svom životu. Što je učinio. Što je mogao učiniti. Ono pravo, ono krivo. I shvatio sam tada... naša veza je bila kriva. Vjerojatno prava osoba ali u daleko krivo vrijeme. I onda sam se osjećao još gore. Nisam plakao jer ono.. zatvor. Ali sam shvaćao što sam učinio. I zato...«, kaže joj te iz ormara izvadi jednu crnu bilježnicu. »...bi volio da ovo pročitaš no tek kada budeš sama. Obecaj mi to, okej? Znati ćeš kada je pravo vrijeme.«
»Zašto govoriš kao da ćeš umrijeti?«
»Svi ćemo umrijeti, draga. Samo neki umru prije vremena. A za neke od nas, to je poetska pravda.«