Strong. H.S.

10. Deo

Emily's P.O.V

I dalje osecam njegov dah na usnama, osecaj je neverovatan. Ovo bi mogao da bude pocetak neceg neocekivanog. Srce mi lupa nekontrolisano. Ne znam sta da radim. Ovo je previse za mene, jos sam u ovom stanju, opijena lekovima i preplavljena bolovima. Ovo nece izaci na dobro. Osecam blag miris mente u vazduhu. Sve izgleda tako cisto i osecaj ce me progutati celu.

Otvaram oci. Belilo sobe me zaslepljuje. Osecaj je bio tako stvaran, ali to sam samo sanjala. Ne mogu da prestanem da mislim o tome.

Ustajem iz kreveta, pokusavam da protumacim sta se upravo desilo.

"Dobro dosla nazad" zacula sam Harryjev glas.

"Kako to mislis?"

"Kada su lekovi poceli da ti deluju tvoje telo je pretrpelo sok i pocelo da se gasi.Srecom bio sam tu i uspeo sam da nadjem doktora na vreme."

"Ali sada se osecam kao da sam se probudila posle duge dremke, kao da se nista nije desilo."

"Bila si u šok sobi nekoliko dana kada su odlucili da te prebace ovde. Bila si pod teskim lekovima, i bukvalno su te osamutili i bilo je kao san."

Bila sam u soku. Koliko li je vremena proslo?  Da li je sve ono bilo san ili se dogodilo pre mog napada?

"Koliko je vremena proslo?Koliko dugo sam bila bez svesti?

"Proslo je nekoliko dana od kako si u svojoj sobi, a u šok sobi si bila mozda nedelju dana."

Nisam mogla da verujem da se ovo dogodilo. Zasto se ovo desava? Osecala sam se sasvim dobro, nisam imala nekih problema sa telom, manje sam osecala kako me droga privlaci. Sada sam jaca i imam vise snage da se oduprem carima heroina.

Ovo mi je trebalo, jer znam da sam se upropastila, znam da sam se sama uvukla u ovo. Nisam mogla vise, bol je bio prejak. Kako sam sebi mogla da dopustim da mi se tako nesto desi? Sada shvatam koliko je taj svet bio nestvaran, koliko me ja to zavlacilo tamo gde nisam trebala da budem. Moram da se vratim u stvaran svet. I to cu uciniti sada.

Harry's P.O.V

Nase usne su bile tako blizu. Ne mogu da prestanem da razmisljam o nasoj blizini, tako je bila blizu, ali je bila tako daleko. Nije bila pri sebi, lekovi su delovali, ali njeno telo ih nije prihvatilo na dobar nacin. Doktor nije smeo da joj promeni dijagnozu. Moram da pricam sa njim. Moram da nadjem jos jedan nacin da joj pomognem. Mora da se skine sa lekova. Mora da shvati da sama moze da pobedi u ovoj bitci. I ja cu joj pokazati pravi put.

"Da li si sigurna da si dobro?"
Bio sam zabrinut, izgledala je tako bledo. "Da,da dobro sam." Rekla je pokusavajuci da ustane sa kreveta. "Sigurna si da mozes sama?" Znam da sam je davio sa pitanjima, ali nisam mogao da prestanem da razmisljam o njenom zdravlju. "Dobro sam,prekini da brines." Veliki kez je prekrio njeno prekrasno lice. I nisam mogao da odolim a da se ne nasmejem i sam.

-Izvinite na dugom cekanju i izvinote ako je kratko, ali nisam mogla ranije da postavim nastavak, molim vas ostavite komentar i ne zaboravite da glasate za ovu pricu :)