Strong. H.S.

12. Deo

Emily's P.O.V

Proslo je par dana od kako sam ponovo pocela da koristim tablete koje mi je doktor prepisao. Osecam se bolje nego ikada. Ponovo mogu da ustanem sama da odem do kupatila, ne moram da se oslanjam na Harryja da me podize i nosi do kupatila i da me ceka pola sata dok sama pokusavam da obavim sve. Kad smo kod Harryja. On se ne odvaja od mene vec danima. I kad je daleko od mene on me opet posmatra iz svoje sobe.

Cudan je, cak je i pomerio krevet u mojoj sobi da mu budem u vidokrugu. Ne znam zasto se toliko brine za mene. Osecam se fantasticno. Nema vise razloga da brine oko mene i oko mojih svakodnevnih potreba. Polako sam pocela da se vracam na moju prvobitnu tezinu i lice mi je ponovo normalno. Nisam vise osusena i bleda. Dobro je pa dobro izgledam jer je danas moja prva poseta. Dolaze moj brat i moja mama da vide kako napredujem.

Moram da priznam da mi bas i nije bilo lako za ovih mesec dana, ali mi je drago da cu moci da ih vidim posle dugo vremena. Nisam ni ocekivala da ce vreme tako brzo proci, ali u isto vreme i tako sporo. 

Ceo dan sam nasmejana i vedra. Jedva cekam da ih vidim. Posete pocinju od 2 sata. Imam vremena za dorucak i neke aktivnosti. Nisam videla Harryja jutros. Nije bio u svojoj sobi. Nije motrio na mene, nije bio u blizini. To mo je pomalo cudno. Stalno je u blizini, i kad misli da ne gledam, ja osecam kako je njegov pogled usmeren ka meni. I necu da lazem. Prija mi njegova paznja. Jako dugo se nisam osecala ovako. Sama pomisao na to mi izmami osmeh na lice.

Misli su mi potpuno odlutale ka Harryju. Nisam ni shvatila da samo stojim na sred sobe i razmisljam o njemu. Osecam se kao budala. Dosla sam sebi i krenula sam ka medicinskom krilu. Pre svega mi trebaju lekovi. Onda idem na dorucak.

Kada sam usla u salu gde sluze dorucak, prosmotrila sam sobu i trazila veoma poznat volumen njegove duge kovrdzave kose. Uvek sam uspevala lako da ga zapazim u sobi zbog njegove visine i guste kose, ali sada ne mogu da ga vidim. To mi je pomalo cudno. Odustala sam od moje potrage i sela da jedem. Kada sam zavrsila sa doruckom odlucila sam malo da izadjem napolje. Osecam da je napolju vreme prelepo. Treba mi malo sunca na mojoj vec previse bledoj kozi.

Tiho sam isla niz hodnik i cula sam samo sopstveni dah i otkucaj srca. Ovde je previse tiho. Nesto cudno se desava. Nisam cak ni videla ni jednu jedinu sestru da se setka po hodnicima i proverava pacijente. Gde su svi nestali? Nisu mogli samo da odu odavde i da ostave sve bez nadzora. Obicno kada hocu da idem napolje, u ovom hodniku je uvek barem jedan zaposleni koji obavestava cuvare napolju da neko hoce da izadje. Onda pritisne dugme na zidu koje nam otkljucava vrata da bi izasli napolje. I naravno neko bi me obicno docekao napolju ali sada nema nikoga.

Nema nikoga. Sada je moja sansa. I pre nego sto je moj mozak uspeo da shvati sta se desava, moje telo se pokrenulo i pocela sam da trcim. Nisam znala kuda idem, ni gde hocu da idem. Samo sam htela da odem iz ovog mesta. Oci su pocele da mi suze. Konacno se osecam slobodno.

U tom trenutku sam zapazila nekoliko figura krajickom oka kako stoje u krugu oko necega u hladovini jednog velikog starog hrasta. Nisam htela da stanem. Htela sam da nastavim da trcim ka svojoj slobodi. Ali onda sam ugledala kovrdzavu smedju kosu. Srce mi je stalo. Nisam razmisljala. Samo sam potrcala u tom smeru. Suze su mi tekle niz lice. Vecina ljudi su bili zaposleni. Svi cuvari su bili na jednom mestu. Nisu obracali paznju na mene. Ovo mi je mozda jedina prilika da pobegnem. Ali ne znam zasto. Moje telo nije htelo da me slusa. I nastavila sam da trcim ka njemu.

Bila sam dovoljno blizu da vidim oko cega stoje. I sva krv u meni se zaledila. U travi ispod najlepseg hrasta na celom podruciju ove institucije, nalazilo se bezzivotno telo jedne od medicinskis sestara ove institucije.

Harry's P.O.V

Istog trenutka kada sam je ugledao poceo sam da trcim nazad ka zgradi. Ja sam prva osoba koja je videla ovo. Prvo sam nabasao na jednu medicinsku sestru. "Zdravo Harry." ljubazno je rekla uz smesak. "Zasto izgledas kao da si video duha?" Pokusao sam da govorim ali nisam mogao da dodjem do daha. "Podji sa mnom, ne znam kako ovo da objasnim. Samo sam je nasao kako tamo lezi i,i.." Nisam znao sta se desava. Obuzela me je totalna panika. "Kga si nasao? O cemu pricas?" bila je zbunjena. "Samo podji sa mnom. Molim te." Uhvatio sam je za ruku i odvukao sam je tamo gde sam nasao Lili.

Pocela je da vristi. Sva krv joj je nestala iz lica. Izgledala je kao duh. Dosta cuvara je culo vrisak i potrcalo u nasem smeru. "Neka neko pozove doktora Browna odmah!" Uzviknuo je jedan od cuvara. Svi zaposleni su bili oko mene. Ne znam kako je ovako nesto moglo da im promakne. Pa pobogu ne nalzi se mrtva devojka svaki dan na teritoriji instituta. Nije bila cak ni zakopana. Samo je ostavljena ovde da se ugusi u sopstvenoj krvi.