Strong. H.S.

11. Deo

Harry's P.O.V

Proslo je nekoliko dana i Emilyno zdravlje se drasticno pogorsalo. Ne moze da jede, ne moze da pije, ne moze da spava. Bolovi je obuzimaju i ne daju joj mira. Ali ona je hrabra i ne predaje se tako lako. Ovih par dana nije uzela ni jednu tabletu za bolove. Jednostavno ih je odbijala. Od kad joj je doktor Brown promenio lekove i od kad se probudila iz kome zbog tih lekova, ona odbija svaku mogucu medicinsku pomoc.

Cesto je cujem nocima kako vristi. Kako ustaje iz kreveta i lupa na vrata, moleci, trazeci i plakajuci za drogom samo da bolovi prestanu. Cesto cujem grebanje po zidovima i nekontrolisano plakanje. Odvratan zvuk trljanja koze. Voleo bih da mogu jos nesto da uradim kako bih joj pomogao. Ali mene niko ne pita za misljenje.

"Em?" Rekao sam ulazeci u njenu sobu. Bilo je previse tiho. Pokusao sam ponovo. Nije bilo odgovora. "Emily!" Poceo sam da panicim. Gde je nestala?

Cuo sam slabasno disanje nedaleko od mene. Pokusao sam da se usredsredim i da shvatim odakle dolazi. Poceo sam da pratim zvuk i stigao sam do vrata kupatila. "Em?" Nista.

"Emily da li si tu?" Disanje joj se ubrzalo. Mozda nesto nije kako treba. Mozda je povredjena. "Emily, nemoj da se uplasis, ali pokusacu da otvorim vrata na silu."

Poceo sam da guram vrata svom snagom, ali nije islo. Ubrzo mi je nestalo strpljenja i samo sam razvalio vrata nogom. Emily je bila na podu, naslonjena na zid. Izgleda tako drugacije. Izgubila je dosta na kilazi, njene oci ne sijaju vise kao sto su sijale dok je bila u boljem stanju. Moram nesto da ucinim kako bih joj pomogao.

Podigao sam je sa poda i poceo sam da idem prema bolnickom krilu. Nadam se da nije prazno i da ce barem jedna medicinska sestra biti tu da joj pomogne. Ne zelim da zvucim kao da ne postoji druga sansa da se izvuce iz ovoga, ali ne mogu da joj dopustim da pati ovoliko. Ja sam sve ovo shvatio na tezi nacin. Bio sam kao ona. Nisam hteo da uzimam lekove. Protivio sam se svima. Nisam im dozvoljavao da mi pridju. Ali ona barem ima sansu. Ona ima nekoga ko ce biti uz nju dok prezivljava sve ovo.

"Ne brini Em, sve ce biti u redu." Prosaputao sam joj i polozio sam je na krevet u medicinskoj sobi. Moram da nadjem sestru. Neko mora da bude negde u okolini. Zasto svi uvek nestanu kad se mi pojavimo ovde?

Poceo sam da trazim, ali bez srece. Nisam nasao ni doktora ni sestru. Poceo sam da se predajem i uputio sam se nazad ka medicinskoj sobi. Uplasio sam se kada sam video tamnu figuru kako stoji iznad Emilynog tela. Ali sam brzo shvatio da je to samo gospodin Brown.

"Doktore Brown?" Upitao sam ulazeci u sobu. "Ah, Harry. Gde si nestao?" Upitao me je doktor. "Otisao sam po pomoc, nasao sam Emiliy na podu u njenom kupatilu." Zastao sam. "Da li.." Pauza. "Da li ce biti dobro?" Ne znam zasto, ali ova devojka mi je stvarno prirasla srcu. "Dao sam joj neke lekove da joj otvore disajne puteve. Trebalo bi da deluju ubrzo i moci ce lakse da dise." Odmah mi je laknulo kada je doktor rekao da ce joj biti bolje.

"Da li smem da ostanem sa njom na kratko?" Pitao sam doktora nadajuci se da ce  mi dozvoliti da ostanem sa njom do kraja slobodnog vremena. "Naravno, ali ako pocne da se previja na krevetu moras da pozoves sestru. Ona ce znati sta da radi. Obavesticu glavnu sestru da uvek bude u blizini." Osmehnuo se i krenuo je ka vratima sobe. "Hvala Vam doktore." Slabasno sam se nasmejao gledajuci u Emily koja sada vec normalno dise.

Pronacice nacin da se izvuce iz ovoga, znam da ce uspeti, celo moje telo jednostavno zna da je ona dovoljno jaka da se izvuce iz ovoga. Jednostavno znam da ce uspeti. Ako ne bude mogla sama da se izbori sa ovim i kad bude padala zbog bola. Ja cu biti taj koji ce je uhvatiti i vratiti na noge.

Emily's P.O.V

Vec danima ne osacam nista. Kao da sam na oblacima i lebdim u vazduhu. Ne osecam nista, ne osecam osobe u blizini, ne osecam kako mi sunce greje kozu, ne osecam vazduh oko sebe. Jednostavno je prazno. Jedina stvar koju osecam je veliki teret na grudima. Zatezanje oko grla, sve teze disem. Ne vidim nista oko sebe. Mislim da ponekad cujem glasove kako me dozivaju, ali ne vidim da je iko tu. 

Mislim da polako pocinjem da skrecem s razuma. Haluciniram, cujem glasove, pricam sama sa sobom. I to je sve zbog prokletih bolova. Bolovi. Ti nepodnosljivi bolovi. Osecam kao da me jedu iznutra. Malo po malo, ali sigurno. I kad izbiju na povrsinu mene vise nece biti. Jedino sto ja mogu da radim je da stisnem zube i da se previm da sam jaka dok ovi bolovi ne prodju..

Tecnost mi curi niz ruke, osecam to, ali nemam snage da otvorim oci da vidim sta je. Jedva skupljam i ovo malo snage potrebno za disanje. Trosim snagu i na razmisljanje. Bolje bi bilo samo da se vratim u moj mali mirni svet. Samo cu ugasiti sve i spavacu. Odmoricu se od nepodnosljivih bolova. Zauvek. 

Pistanje. To prokleto pistanje mi uznemirava san. Ne osecam kako mi se grudi pomeraju. Ne osecam kucanje moga srca. Cudno je kad je jedina stvar koju cujes tisina. Samo najobicnije nista. Jak talas toplote prolazi kroz moje grudi. I opet. I opet. Sta se desava? Zasto mi ne daju da spavam? Ponovo sam osetila tu cudnu toplotu. Ali ne zelim da se probudim. Nemam snage da otvorim oci. Poslednji put je zabolelo. Nemam izbora nego da otvorim oci. Ovaj san ce morati da saceka.

"Sta... sta se desava? Gde sam ja?" Gledala sam naokolo ali su me svetla zaslepljivala. "Zasto sam ovde?"  "Polako. Smiri se Emily, dobro si, molim te, lezi." Cula sam stalozen glas. Poslusala sam ga i vratila sam se u prvobitni polozaj. "Molim vas, recite mi zasto sam ovde." Neko vreme nisam cula nista. "Ovde si zato sto si upala u posttraumatski sok. Nedostatak droge u tvom organizmu te je ponovo pregurao preko ivice. Ovaj put je malo falilo da sada ne pricas sa mnom." Ponovo sam jasno videla. Pricala sam sa dr. Brownom.

"Zasto se to stalno desava?" Upitala sam. "To je zato sto odbijas lekove koji sadrze sastojke koji nadoknadjuju ono sto tvom telu treba. Zato bih te zamolio ako je ikako moguce da se vratis lekovima kako se ovo ne bi ponovo desilo. Mogli smo da te izgubimo danas Emily. I to bi bio gubitak koji nikada ne bismo mogli da vratimo tvojoj porodici."