Pali anđeo

Pali anđeo | 4. deo

|Ivona|

Zamišljeno sam držala kafu za poneti u rukama koje su se povremeno tresle. Pogled upret u grad, koji zapravo nisam ni videla, bio je dobar paravan. Filip me neko vreme nije zapitkivao, već se zabavljao hrpom papira na stolu. Bilo je potrebno obaviti veliki posao. U njega sam imala potpuno poverenje i dopuštala da radi sve što je smatrao pogodnim.

"Ivona", rekao je, na šta sam se okrenula ka njemu, "šta se dogodilo?"

"Ništa"

"Lažeš. Nešto se dogodilo, jer sam siguran da bi u suprotnom slavila svoj prvi, pritom veliki uspeh. Samo što ne skočiš sa tog prozora ovog trena. Hajde, šta se desilo?"

"Ništa, samo sam umorna. Trenutno sam kao izduvani balon i treba da napunim baterije."

"Neka bude da je tako, mada, ne verujem ti."

"Sve je u redu, zaista. Da li bi ti bio problem da Mariji javiš da ne dolazi danas? Idem kući, a i ti bi trebao da ostaviš te papire. Treba nam odmor. Makar i do sutra."

***
Ušla sam u stan i pustila suzama na volju. Osetila sam kako mi konci ponovo klize iz ruku. Ovo je drugi put kako mi ista osoba drma kavez. Užasan je osećaj biti povređen od strane nekoga koga toliko volite. Ja Tadiju volim, uprkos svemu. On je moj najveći porok i ne libim se da to sebi priznam.

Sklupčala sam se na krevetu i natapala posteljinu slanim kapljicama koje su klizile niz obraze. Jecaji i krici koje sam gušila jastucima, bili su jedino što je od mene ostalo. Kidala sam se na stotine nespojivih delova. On je tu. Ja sam tu. Sretaćemo se svakodnevno, preplitati u poslovima, bićemo osuđeni na ono drugo. Mrzećemo se, jer se volimo. Nisam spremna na to. Nisam to želela kada sam dolazila ovamo.

Nisi mi bio u planu, Tadija.

Telefon se po peti put oglasio, i naposletku sam odlučila da se javim. Skupila sam snagu da odgovorim na poziv, a da pritom ne zvučim kao da su mi sve lađe potonule. Bez obzira na to što neminovno jesu, nisam bila u stanju da objašnjavam šta nije kako treba. Nisam imala hrabrosti da izgovorim ono što potiskujem u sebi.

"Zašto se ne javljaš, Ivona?", vrisnula je Tamara sa druge strane telefonske linije.

"Spavala sam", odglumim kako zevam i potrudim se da zvučim uverljivo u onome što govorim, "gde gori?"

"Spremaj se. Večeras slavimo tvoj prvi poslovni poduhvat."

"Tamara..."

"Nisam te pitala za mišljenje... ti nikada nemaš snage i ne izlazi ti se iz te jazbine." Na keca je pročitala moj već pripremljeni izgovor.

"Moramo li?"

"Naravno. Dolazim do tebe za sat vremena i želim da blistaš do tada. Ne mogu da verujem da žena pred porođaj ima više energije od tebe."

Znala sam da je prevrnula očima i napravila dobro poznatu facu. Isto tako, znala sam da se neću izvući ovoga puta. Morala sam se srediti, a pre svega psihički stabilizovati nakon par sati plakanja. Nije mi bilo ni do čega, naročito ne do proslave u nekom luksuznom restoranu. Čak ih je i Tamara zavolela zbog svog supruga, samo ja sam i dalje gajila averziju prema takvim mestima.

Hladna voda koja se slivala niz moje telo bila je neka vrsta teleporta u realnost. Predugo sam živela u prošlosti, na primorju, pored njega. Potreban mi je. U svakom obliku.

Navukla sam dugu svilenu haljinu koja je pratila liniju tela. Nanela malo šminke i pustila kosu. Ono što sam uočavala u ogledalu bilo je korektno. Za ove četiri godine ni jednog jedinog dana sebi nisam bila privlačna, ni najmanje. Naprotiv, uvek sam sebi tražila mane. Ovaj "korektan" izgled na koji pada nebrojeno muškaraca, bio je vrhunac mog viđenja. Jedino su oči odavale tugu koju sam krila. Oči ne lažu, a moje su bile preplavljene bujicom suza koje su pretile da poteku svakog časa.

Tamara se pojavila na mojim vratima, zadihana i odmah se uputila ka garnituri.

"Sedmi mesec i visoke štikle baš nisu dobra opcija kada se radi o penjanju na šesti sprat."

"Znaš, ljudi su izmislili lift."

Gađala me jastukom, sa besnim izrazom lica, dok sam joj nosila čašu vode kako bi se povratila.

"Uh... sada mi je bolje. Mrzelo me da čekam lift, a ujedno sam želela i da vidim jesam li u stanju da se popnem dovde."

"Misija uspešna..."

"Prelepa si, i ako večeras ne upecaš nekoga, barem za neobavezan seks, biću razočarana u život."

"Onda se razočaraj odmah, pa da ostanemo ovde i gledamo filmove."

"Neće ti upaliti, ne, ne. Veruj mi, nešto će se dogoditi večeras."

"Da li to ti slušaš intuiciju ili mi se čini?"

"Filip dolazi uskoro, nećeš se ljutiti ako sa nama u društvu bude i njegov kolega?"

"Tamara... da nisi trudna, sada bih te golim rukama udavila. Šta pokušavaš sa tim jeftinim kombinacijama?"

"Pokušavam da ti izbacim te bubice iz glave."

"Koliko puta treba da ponovim da mi nije do muškog roda, nimalo?"

"Ne treba da ponavljaš kao papagaj, već da se prepustiš nekome."

"Sanjaj"

***
Filipov kolega me od samog početka izuzetno nervira napadnim flertom, ali se, povrh svega, trudim da budem pristojna. Po stoti put od ulaska u restoran sam proklinjala sebe i činjenicu da sam dopustila da se nađem ovde. Smatram da bismo stvorili mnogo bolju atmosferu da mojoj najboljoj drugarici nije palo na pamet kako mi treba momak.

Za vreme večere, Tamara i ja smo razmenjivale ubilačke poglede. Moji su bili upućeni jer me dotični gospodin davio svojom pričom, a njeni jer se držim kao zatvorena knjiga i ne pokušavam ni da mu dam šansu.

Nakon izvesnog vremena, u istom restoranu pojavio se Tadija, u pratnji lepuškaste devojke. Prikovao je pogled za moj, a zatim pomerio ruku sa dna njenih leđa. Osetila sam bol. Psihičku bol.

Tamara je besno gledala u njegovom pravcu i kuckala prstima po stolu dok je prolazio do svog mesta. Nisam skretala pogled, jer bih time odala nesigurnost, a to nisam želela.

"Šta on kog đavola radi ovde?", histerično je bacila pogled u njegovom pravcu.

"Tamara?", Filip je upitno pogledao.

"Nećeš! Samo preko mene mrtve!", izgovorila je gledajući me direktno u oči.

"Hoće li mi neko objasniti o čemu se ovde radi?", pitao je Filip.

"Pitaj Ivonu"

"Ovo je momak koji je danas bio na sastanku?"

Klimnula sam glavom, dok me Tamara izbezumljeno gledala.

"Ivona?", konačno je izustila.

"Tadija Konstantinović je moj poslovni partner."

Uhvatila se za glavu, dok me Filip ispratio onim "sve mi je jasno" pogledom.