Pali anđeo

Pali anđeo | 25. deo

|Ivona|

Neverica na njegovom licu nije potrajala duže od par sekundi, zamenio ju je širok, blistav osmeh. Obasuo me poljupcima i snažnim zagrljajima, načinio da se osećam najvoljenijom i najživljom ženom na planeti.

Iskre u očima bile su jače nego ikada pre, a sreća opipljivija, bliža.

"Hvala ti", šaputao je uz moju kosu, snažno grleći moje krhko telo. "Učinila si me najsrećnijim čovekom na svetu, po ko zna koji put otkako si ušla u moj život."

***
Ležala sam u njegovom naručju, upijala miris tog tela i uživala u rukama koje su spretno mrsile uvojke moje kose. Tamara i Filip su otišli nakon zajedničke večere, a nas dvoje ostali da uživamo u miru, kao i svesti da u mojoj utrobi raste nešto što predstavlja njegovu i moju polovinu srca.

Njegova ruka skliznula je do mog stomaka i tamo se zaustavila. Pogledala sam ga preko ramena i opazila kako se smeši, usput mazeći moj još uvek nevidljivi stomak.

"Jesi li svesna koliko si me usrećila danas?", pitao je tiho, ljubeći me u teme.

"Jesi li ti svestan koliko si me usrećio danas?", uzvratila sam identičnim pitanjem iz identičnih razloga.

Poljubac njegovih usana činio me spokojnijom, srećnijom, ukoliko je to uopšte moguće.

"Znaš, nisam ni slutio da mogu biti ovoliko ispunjen samo posmatrajući te i dodirajući stomak u kome raste nešto stopostotno naše. Nešto vredno sve pažnje i ljubavi ovoga sveta. Nekako, nisam ni razmišljao o osećanjima, puštao sam im da me sama nauče kako treba postupati. Nisam verovao da ću te voleti ovoliko koliko te volim, Ivona. Nisam verovao da ću biti zavisnik, a da će ta zavist nositi tvoje ime." prineo je usnama moju šaku i na dlan otisnuo poljubac toplih usana.

"Mmm... kako je neko slatkorečiv", pomazila sam ga po obrazu.

"Hej, pokušavam da budem romantičan", namrštio se, "tačnije, pokušavam da na pravi način pretočim u reči ono što mi leži na srcu. Ne ometaj me!", upozorio me kažiprstom.

"Sladak si... tata"

"Bože, kako to zvuči", poljubio me u teme te zabacio glavu na naslon garniture, "plašim se", rekao je čvrsto držeći moje telo u naručju, u obuzimajućem zagrljaju.

"Mislim da se oboje plašimo, Tadija." Bila sam otvorena. Lagala bih ukoliko bih rekla da se ne pribojavam onoga što sledi, onoga što će postati naša stvarnost, toga da li ćemo umeti, da li ću umeti. Plašim se. Ipak, čini mi se da će osećaj ispunjenosti nadvladati strah i učiniti me spokojnom.

"Šta ako ne budem dobar otac? Šta ako budem kao Goran?", govorio je vidno zabrinut.

Na pomen Goranovog imena, u meni se pokrenulo mnoštvo toga. Nisam želela da Tadiji dodatno otežavam situaciju u kojoj se nalazi, zbog toga mu nisam rekla šta se dogodilo par minuta pre mog kolapsa. Nisam imala snage za ispravljanje krivih Drina koje bi nastale ukoliko bi Tadija saznao šta je njegov otac pokušao. Naprosto, tada bi njihov odnos bio definitivno uništen, a ja nemam nameru da na plećima nosim teret njihove porodice. Ona iz koje potičem mi je i više nego dovoljna u tom pogledu, za još jednu, pritom istovetnu, zaista nemam snage, a ni volje.

"Tadija", pogledala sam ga u oči, "bićeš savršen otac, ne sumnjam u to. Uostalom, sve ćemo zajedno. Ti i ja smo tim, zauvek!", znala sam šta izgovaram i bila ubeđena u ispravnost izgovorenih reči. Imaju težinu. Imaju moć da nas zadrže. Volim ga, svim svojim bićem, čistim srcem i njime okupiranim umom. Volim ga i želim da ostatak ovozemljskih putešestvija podelim sa njim.

"Mislim da sam oko tog 'zauvek' bio jasan i onog dana na primorju. Ti si moje zauvek, Ivona. Obećao sam ti priču bez klišea, nije ih ni bilo. Obećao sam ti zauvek, zauvek će biti."

Zagrlila sam ga, dušom, razumom i naposletku telom.