Pali anđeo

Pali anđeo | 8. deo

Ušla sam u salu za sastanke, zajedno sa Filipom. Svi poslovni partneri bili su na svojim mestima, spremni da pogledaju planove koje sam osmislila.

Njegov pogled prikovao je moj istog trena. Crna košulja, sa podignutim rukavima i jasno vidljivim tetovažama, predstavljala je spoj sa koga nisam mogla skinuti pogled do kraja sastanka, iako sam se trudila da se to ne primeti.

Vodila sam sastanak i pratila facijalne ekspresije svih u prostoriji. Moj plan i program ih je ostavljao bez teksta. To sam i očekivala, između ostalog. Sve osim njega. Njega su moje oči ostavljale bez teksta, s obzirom na to da nije skinuo pogled sa njih ni jednog jedinog sekunda.

"Ovo je fantastično, Ivona. To je ono što tražimo sve vreme." Oglasio se Marković pošto sam završila sa prezentovanjem.

Ostali članovi su se složili, a ego mog oca rastao je kao kvasac. Dičio se umećem njegove ćerke i brilijantnim idejama na poslovnom planu. Činilo mi se da sam po prvi put u njegovim očima videla tračak ponosa. I moram priznati da mi je prijalo. Bila je to prava satisfakcija za sve moje dosadašnje uspehe.

Tadija se nijednog momenta nije oglašavao. Nezainteresovan za temu sastanka, pratio je moje pokrete, svaki od njih. Opuštenog stava, zavaljen u stolicu, raširenih nogu, činio je da se osećam nervoznom, željnom. Prljave misli su mi kolale uzavrelom glavom, nisam ih mogla obuzdati.

"Ivona, moram da krenem, Tamara mi je poslala poruku da hitno dođem kući", Filip mi se zabrinuto obratio, "možda je nešto ozbiljno."

"Gospode, idi odmah. Javi mi šta se događa."

"Važi", izjurio je iz sale za sastanke.

"Ko je Tamara?", upitao je Tadijin otac.

"Filipova supruga, a moja kuma."

Ispratila sam izraz olakšanja na Tadijinom licu. Konačno je utišao glas ljubomore u sebi.

"Tadija, kako se tebi čini projekat?", pitao ga je moj otac.

"Ideje mi se veoma dopadaju", fiksirao me ledenim pogledom, "ali imam par sugestija koje bih predočio vašoj ćerki. Nasamo."

"Vidim ja, Milisavljeviću, da treba mladima prepustiti vođenje ovog posla. Deluje da bi njih dvoje bili tandem koji bi iznedrio rezultate."

"Slažem se."

Naši očevi su se dogovorili da nam prepuste svu odgovornost, a da nas dvoje nismo izgovorili ni jednu jedinu reč za ili protiv. Samo smo razmenjivali poglede.

Svi su napustili salu za sastanke, a ja ostala kako bih sredila dokumentaciju. Očekivala sam Stefana, očevog menadžera, kako bismo utvrdili određeni protokol.

Nakon par minuta, vrata su se otvorila. Kako sam bila okrenuta leđima, nisam mogla videti ko se našao u prostoriji, ali sam bila ubeđena da je to Stefan.

"Dobro je da si došao, spremila sam ugovore."

Osetila sam dve snažne ruke oko struka i savršen parfem koji je ispunio moje nozdrve.

"Baš voliš da bežiš, zar ne?", pitao je tiho, ali nekako grubo.

Od tog intenzivnog šapata, svaka dlačica na telu se naježila. Moje srce je galopiralo, a vazduh čileo. Rukom se spuštao niz moj bok, a toplim dahom grejao kožu vrata.

"Nećeš me se tako lako rešiti, veštice..."

"Ceniš?"

Okrenuo me ka sebi i paralisao ledeno hladnim pogledom. Ruke je držao na staklenoj površini stola iza nas, tako da me zarobljavao. Nisam ga mogla izbeći. Bila sam prinuđena da se suočim sa posledicama užitka.

"Šta hoćeš?"

"Tebe! Mislim da sam i do sada bio jasan."

"Plan ima jednu manu, ja ne želim tebe."

"Ne bih rekao da je tako, malena..."

Palcem je očešao moju donju usnu, a zatim povukao liniju niz vrat, sve do dekoltea.

"Tadija..."

"Jebote... kako dobro zvuči", pimakao se mom uhu, "sinoć je zvučalo još bolje."

"To sinoć je bila greška."

"Je l'? Od kada seksualne fantazije nazivamo greškama?"

"Uozbilji se, dođavola. Imala sam trenutak slabosti i poklekla sam, ti si to iskoristio. Bilo nam je lepo i to je to."

"Od kada ti imaš trenutke slabosti?"

"I ja sam živo biće, ako si zaboravio."

"Bilo nam je lepo, je l'? Do kada planiraš da se opireš potrebi za mnom?"

"Nemam potrebu za tobom."

"U to ću baš poverovati. Da si imala nekoga, možda bih i poverovao, ovako... c."

"Možda i jesam."

"Nisi, lepoto, znam da nisi."

"Bila sam pripita, kako možeš verovati mojim rečima?"

"Oči ne lažu, a u njima sam video sve što i prvi put."

"Mnogo laskaš sebi, Tadija. Zar stvarno misliš da četiri godine nisam pustila nikoga u život i krevet? Nisam toliko jadna." Ili ipak jesam?

"Ne testiraj mi strpljenje, Ivona." Zarežao je uz moje usne.

Kada je usnama okrznuo moje, okrenula sam glavu i odgurnula ga od sebe.

"Ni ne pomišljaj. To je bila greška, i nemam nameru da je ponovim. Ti i ja smo, isključivo, poslovni partneri i budi svestan da će na tome ostati."

"Baš voliš da me jebeš u zdrav mozak?"

"Ne budi prostak..."

"Baš hoću. Ženska glavo, želim te! Šta je loše u tome?"

"Nije loše, ali je neizvodljivo. Ja ne želim tebe, ne ponovo. Ne verujem ti, Tadija."

"Ne tražim da mi veruješ, tražim da me voliš."

"Ponašaš se kao da me ne poznaješ. U stvari, ti mene ni ne poznaješ. Mi se ne poznajemo. Da smo se poznavali, ne bih se suočila sa lisicama na rukama i interventnom policijom. Ne bih saznala da si kriminalac dok si uhapšen ležao na podu. Ništa ne znam o tebi. Sve u šta sam verovala, sve što sam mislila da jesi mi se obilo o glavu te noći. I ti sada, bestidno, tražiš da te volim?"

"Šta sam trebao da ti kažem? Da sam diler? Da li bi tada tatina princezica ostala uz mene? Da li bih odgovarao brižnoj mamici? Verovatno bih tada bio savršen materijal za zeta."

Udarila sam mu šamar, dok se suza spuštala niz moj obraz. Pekla je kao sam đavo, ipak je bila još jedan odraz razočaranja u voljeno biće. On i ja nikada nismo bili jedno za drugo.

"Toliko si užasan da se to rečima ne može opisati. U tvojim rukama sam se lomila, a ti opet ciljaš u metu koja najviše ranjava. Mrzim te!"

"Znam...", krenuo je ka meni dok sam se odmicala od njega, "Ivona..."

"Gubi mi se sa očiju! Ne želim da te vidim!"

"Ivona..."

"Odlazi!", vrisnula sam

Besno je udario rukom u stakleni sto i rasuo ga u komade. Krv se slivala niz šaku, ali on nije mario. Izleteo je iz prostorije, zalupivši vratima tako da ih je čula susedna zgrada.