Pali anđeo

Pali anđeo | 23. deo

Po povratku u Beograd, stvari su se zakomplikovale, kao što smo i pretpostavljali. Tadija je imao dosta problema sa porodicom, a ja sam se zdušno trudila da balansiram između dva sveta. Bila sam rastrzana između mnogih, tuđih htenja i svojih potreba, navika i poslova. Nije bilo nimalo lako. Moja porodica, između ostalog, vršila je ogroman pritisak, dnevne obaveze stvarale su kolaps, a Tadijini problemi činili su me dodatno nervoznom. Imala sam pregršt nedoumica, pun kofer obaveza, ali i njegovih briga na leđima. Kao da se nebo nedaća oslonilo na moja pleća. Odmor mi je bio preko potreban, a to je bilo jedino što sebi nisam mogla dopustiti u vremenu eksponencijalnog prezasićenja. U periodu u kome su se lepe stvari narušavale, a teške nadolazile, znala sam da moram biti snažna za oboje. Snažna za ceo svet.

***
"Hej", seo je pored mene i obgrlio me jednom rukom. Duboko je uzdahnuo i privio me uz sebe. "Ovaj dan nije mogao biti gori", zagnjurio je glavu u moj vrat i udisao slatkasti miris parfema. "Mrtav sam..."

"Proći će, smejaćemo se ovome za par meseci, videćeš", pomazila sam ga po obrazu i ušuškala se u njegovom naručju.

"Nisam ni slutio da ću biti ovoliko zatrpan raznoraznim sranjima, i to sa svih strana."

"Šta ste Nikola i ti uradili?", pitala sam znatiželjna da saznam šta se događa sa poslovnim poduhvatom u koji se upustio.

"Pronašli smo prostor, ugovorili neke pojedinosti, ostaje još mnogo toga, a meni glava već puca."

"Ne brini, uspećeš. Uspećemo, Tadija!"

"Osećam da te ubijam u pojam svim ovim glupostima i problemima. Naporan sam i samom sebi, izvini." Pridigao se i pogledao me u oči.

"Nikada da to nisi rekao ponovo. Uvek ću biti uz tebe, zaboga, uz koga ću drugog? U redu?"

Privukao me sebi i sočno poljubio. Završila sam mu u krilu, za tili čas, dok je ruke polagao na moje butine.

"Treba nam opuštanje" šapnuo mi je na usnama, usput odvezujući učkur na trenerci koju sam nosila. Zaista nam je bilo potrebno, tačnije neophodno.

***
Probudila sam se i nisam ga zatekla u krevetu. Na noćnom ormariću ostavio je poruku iz koje sam saznala da je ranom zorom otišao na sastanak sa Nikolom. Ustala sam iz postelje koja je mirisala na njega i otvorila prozor upijajući rane sunčeve zrake. Ulica je mirisala na proleće, a čarlijanje vetra grejalo je moju kožu. Telefon koji se oglasio u pozadini prekinuo je moje uživanje u predivnom početku dana. Ustala sam sa prozora i krenula ka mestu sa koga je dopirala zvonjava telefona. Javila sam se čim sam na ekranu ugledala Tamarino ime.

"Hej", čula sam razdragani glas sa druge strane. "Tvoj 'frajer' i ja smo sami, tata se nalazi na nekom seminaru u Novom Sadu te smo rešili da pozovemo kumu na druženje."

"Mm... dogovoreno, kada se već dovijate na sve načine", osmehnula sam se i pomerila zavesu.

Kroz sat vremena sam se našla u njihovom stanu. Davor se osmehivao dok sam ga držala u naručju i igrala se njegovim mekim obraščićima.

"Prelepo ti stoji", Tamara se smestila pored mene.

"Ti si baš uporna sa tim?", osmehnula sam se dok je ona ispijala kafu. "Mislim da ćeš morati da se zadovoljiš mamama dece iz komšiluka ili obdaništa, kada za to dođe vreme."

"Mm... zašto da ne? Pobogu, toliko se volite, zar ne misliš da je vreme?" i dalje me začikavala svojim doskočicama.

"U svom ovom haosu? Nisam baš sigurna da smo spremni na tako krupan korak. Svakako želimo decu, ali sada nije pravi trenutak." bila sam iskrena prema svojoj drugarici.

"Nikada nije pravi trenutak, a sav haos u kome se trenutno nalazite će biti sređen, verujem u to. Ivona, svakako se šalim, ali vidim koliko te ovi trenuci more i tište. To što Tadija ima na hiljade obaveza ne treba da se odražava na tebe."

"Ne odražava se, samo osećam potrebu da sa njim podelim probleme. Smatram da je to ispravno, i nadasve normalno."

"To je apsolutno legitimno. Samo, brinem za tebe, čini mi se da se nešto događa sa tobom. Bleda si, umorna, neretko odsutna, šta nije u redu, Iv?", pitala je bojažljivo, spuštajući ruku na moju.

"Sustigao me umor, i sama znaš koliko puta se to dogodilo do sada. Nije prvi, a verovatno neće biti ni poslednji." Trudila sam se da održim kontakt očima, iako ni sama nisam bila sigurna u ono što govorim. Pribojavala sam se reakcija svog tela u poslednje vreme, ali nisam bila spremna da se nađem pred okom nekog stručnjaka.

"Ovaj put mi deluje drugačije, zašto ne posetiš lekara?", bila je uporna, ovoga puta ću joj to vrednovati kao manu. Nisam imala spreman odgovor, a nisam želela da je brinem onim što mi se vrzmalo po glavi.

"Tamara, preteruješ. Nisam bolesna, sve će biti u redu kada se ovaj period hiljadu
problema završi." Trudila sam se da zvučim sigurno, a da argumenti budu koliko-toliko verodostojni.

"Ako ti tako kažeš, ali budi uverena da ću ukoliko uskoro ne budem videla neko poboljšanje stanja biti prinuđena da te odvučem na kliniku. U redu?"

"Razumem, šefe!", uzvratila sam poput deteta, ruku podižući na čelo.

"Marš, ludačo."

***
Ušao je u sobu i sručio se na krevet pored mene, a potom mi oteo jastuk iz ruku kako bi legao na moj stomak. Češkala sam ga po glavi i mrsila tamne uvojke njegove kose. Bio je miran, ujednačenog disanja i šarao mi prstima niz butinu. Na televiziji se prikazivao jedan od filmova koje smo gledali više puta, iznova i iznova. Smejali smo se istim replikama, po ko zna koji put i iščekivali nastavak radnje, kao da prvi put gledamo dato ostvarenje pred kamerama.

"Kako ti je prošao dan?", pitala sam nakon nekog vremena, i dalje se igrajući njegovom kosom.

"Bolje od onoga juče, ali ima još dosta posla koji treba obaviti. Mada, nije bitno, ne želim da se zamaraš tim stvarima, oboma nam treba predah od svega ovoga."

"Slažem se, ali sve ovo tek počinje, Tadija." Izgovorila sam uz uzdah praćen iskrenim kolebanjem.

"Počinju lepe stvari, počinje sloboda, a to nam sigurno neće biti teret, malena."