Iznenada on

Part 10

"A daj Luka..."

"Jesi ti normalna? Ja da idem šetati sad, a utakmica za sat i pol? Nema šanse."

"Pa dobro vratit ćemo se do utakmice."

"Nema teorije."

Hoda čitav dan u dresu i odlučan je u tome da mi pokvari iznenađenje. Dres sam mu pokazala, ali sam dio s kartama prešutila. Ako ovako nastavi bit ću prisiljena otkriti mu.

"Pliiizzz. Samo malo. Napravimo krug oko kvarta i vratimo se kući."

"Dosadna si. Ne vratimo li se do 8 kući, neću pričati s tobom." napokon mi popusti "I kad već ne mariš za utakmicu, barem možeš obući dres. Pravi se da si navijač"

E mali, kad bi ti znao da bi ja ionako u dresu završila.

"Odoh se ja onda obući, a ti se operi, pun si čokolade iz palačinki."

Samo mi se isplazi prije nego se popnem na kat.

Svučem dres sa vješalice te se presvučem u njega. Ispod obučem tanku majicu jer je već prohladno. Pokupim karte te ih sakrijem u torbicu kako ih ne bi vidio jer mu ih ne planiram pokazati dok potpuno ne budem primorana.

"Jesi spreman?" Kažem čim se spustim u dnevnu sobu.

"Nažalost jesam."

"Tek ti je 10, a već si tako mrzovoljan. Obično su tada djeca najveselija."

"Obično djeca nemaju tebe za sestru."

Ok Luka, ok. Mogli bi mi istati kući.

"Okej, razmislit ću onda hoću li ti pokazati iznenađenje koje sam trebala. Ipak se ti ne želiš družiti sa mnom."

"Iznenađenje?"

Odmah promijeni priču i pokaže veliku zainteresiranost. Taj mali mene iskorištava, ali što ću? Moj je. Jeste velika razlika u godinama, ali mislim da se zbog toga i slažemo. Kad razmislim ovako, ja sam izašla iz puberteta, a on će tek ući, tako da smo zaobišli potpuni kaos u kući. Njega zanima odrasli život, a meni sve više fali dječiji. Stvarno obožavam vikendom ujutro s njim gledati crtane. Vraćaju u neko bolje doba.

"Ako budeš dobar i ako ne bude više bezobraznih komentara pokazat ću ti ga."

"Ok, šetamo koliko god želiš. Samo nas vrati do utakmice."

Hehe, plan je uspio.

"Pa krenimo onda."

...

"Jao, blago njima. Da tata nije na putu išao bih i ja." kaže dok kraj nas prolaze ljudi u dresovima koji pričaju o utakmici, a iz priče se može izvući da su krenuli na nju.

"A tebi se ide?" upitam suzdržavajući se od smijeha.

"Naravno da mi se ide, nisam ja ti ."

"Hm...pa ajmo onda ić."

"Prvo, nije fer da se šališ sa  mnom tako. Drugo, i da se ne šališ, čak i ja znam da se karte trebaju ranije kupit."

"A šteta onda ako misliš da se šalim. Mogle bi onda ove karte propasti." Kažem dok izvkačim karte iz torbice.

Koji je to šok bio. Sreća, iznenađenje, ljubav, ma sve.

"NE ZEZAŠ SE?"

"Ne zezam, idemo na stadion. To ti je poklon od Gvardiola isto."

"Jao, Luceee. Hvala ti. Ipak si najbolja sestra, svi bi te poželjeli."

Eh, kako sitnice promijene mišljenje.

"Zahvaljivat ćeš mi kasnije, sad produži korak kako ne bi stvarno zakasnio."

...

"Spava li ti se?" pitam dok silazimo s tribina prema izlazu.

"Da mi se spava? Kakvo spavanje? Pobijedili smo."

"Malac znaš da sutra trebaš u školu?"

"Pa druga sam smjena, ne moram odmah u krevet."

"Ako ti tako kažeš... onda stani ovdje malo da sačekamo da se sve raščisti." Postavim ga ispred sebe da se sjedne na obližnji zidić.

"Što ću tu? Idemo s ostalim navijačima." odmah se pobuni.

"Pokušavam se naći s prijateljicom da se pozdravimo, nisam je dugo vidjela."

"Dobro ajde, ali požuri."

Prošlo je i previše vremena, on se već počne meškoljiti i buniti. Jadničak.

"Dobro hoćemo ić više? Gdje je ta prijateljica?"

"Evo sad će sačekaj malo." Strpljivost mu nije jača strana.

"Čekam evo već pola sata..."

"Ljutko."

"Nisam ja ljutko nego ti imaš prespore prijatelje."

"Ljutko možda te ja mogu malo oraspoložit." Začuje se glas iza mene, te vlasnik istog priđe zagrli me jednom rukom i kratko poljubi u obraz, nakon čega se odmah okrene prema ovom malom nestrpljivom čudu koje je već ustalo sa zidića.

"Nadam se da nisi dugo čekao." doda promatrajući Luku koji je van sebe.

"Što si sad ušutio?" upitam ga jer vidim da ne planira progovoriti.

"Ja...ja...može slika?"

I ja i Joško se opalimo smijat. Očekivala sam da će ga udušiti pitanjima, ali je pod tolikom tremom. Mislim da ima osjećaj da će mu ovaj zbrisati svaki čas.

"Može naravno. Ne trebaš se sramit dođi slobodno. Luca će nas uslikati."

Uslikam ih više puta. Iako su skoro sve iste vjerojatno će ih sve izraditi.

"I kako ti je bilo na utakmici?"

"Super, presuper. Hvala ti za karte."

Sjeti se i zahvalit na kraju, lijepo od njega, nisam ga morala napominjati.

"A mogu te nešto pitat?"

"Pitaj što god želiš." Kaže Joško.

Mogu mislit kakvu će glupost pitat. Real il Barca vjerojatno.

"Je li ti ona cura?" kaže pokazujući prstom u mene.

Ok, braco. Je li ovo bilo potrebno? Joško pogleda u mene pa vrati pogled na njega pokazujući osmijeh. Opet taj smiješak.

"Možda. Hoćeš je pustiti da mi bude cura?"

"Mhmm"kaže klimajući glavom.

"Ništa Luce...izgleda da si mi cura." Ponovno se okrene prema meni na što se nasmiješim.

"Jebote, Joško Gvardiol mi je zet." Luka ispali.

Toliko me zatekla ova izjava, smijemo se oboje. Toliko, da ni ne stignem prekoriti ga zbog odabira riječi tj. psovanja. Tko bi rekao da mu je samo 10?