Iznenada on

Part 11

Ne volim rastanke, ne volim pozdravljanja, ne volim udaljenost. I ovog me najviše i bilo strah. Ne znam kako će ovo sve djelovati na mene. Ovo mi je prva veza i iako smo tek par dana skupa kao službeno skupa već sam toliko navikla na njega. Naravno, nismo sve ove dani mogli provesti zajedno. Morao se on posvetiti i svojima i prijateljima, ići na gostovanje i trenirati, ali smo opet stvarno iskoristili svaku sekundu koju smo mogli.

Sjedimo na kauču zagrljeni, šutimo. Ne zna se kome je teže. Možda meni ejr mi je sve ovo potpuno novo, ali ni on nije najraspoloženiji trenutno.

Razmišljam malo o tome kako će to sve funkcionirati. Nema pauze do polovine 11.mjeseca što znači da se nećemo vidjeti mjesec i pol. Onda kada dođe mora na svjetsko. Već me malo uhvati tuga što ću ga i tada vidjeti kratko te nekontrolirano jedna suza klizne niz lice, a on je, budući da sam naslonjena na njega, nažalost osjeti.

"Eeeej, jesmo rekli bez suza?"

"Omaklo mi se...neću više obećavam."

"Luce, ne umirem hahaha. Brzo sam ja nazad."

"Pa mjesec i pol i nije baš brzo, ali bitno da si ti živ i zdrav."

"Tko kaže da mora bit mjesec i pol? Eto ti mene čim izborim dva dana slobodna u komadu."

"Stvarno? A imaš li pojma kad bi to moglo biti?"

"E to ne znam, ali prvom prilikom se vraćam. Inače, malo sam razmišljao. Kakva si s obavezama početkom 11?"

"Pa ne znam. Sve mi zavisi od faksa. Zašto?"

"Pa ako mogneš dođeš meni, budeš gore par dana i onda možemo skupa nazad kad i ja pođem ovamo."

"To ne bi bilo loše. Samo moram vidit kad počne faks kakav mi je raspored jer kod nekih profesora ne smijem izostajat, a neke ne zanima jesam li tu."

"Ti vidi i onda samo daj datum i ja kupujem kartu."

"A ne ne. Jedina karta koju ti kupuješ je tvoja za Zagreb."

"Kako da ne."

"Natjerat ćeš me da ti ne kažem ako budem dolazit."

"Baš ćeš se ti snać u Leipzigu bez mene."

"Google maps i laganini."

"Daleko ćeš ti dogurati tako."

...

Mogu ja njemu 7 puta obećati da neću plakati i opet ću 7 puta proplakati.

Otišao je jutros, već je i sletio. A ja? Ja ne znam gdje sam od jutros. Kao pospremam kuću pa se samo isključim na 15 minuta, pa se trznem i shvatim da cmizdrim i tako u krug.

Odvedem Ria u šetnju, dođem kući gladna, ne jede mi se ništa. Čujem se s Joškom, završim razgovor i opet se raspekmezim.

Tješim se da mi treba da se naviknem na ovakav način života, da će već sutra biti lakše. Nadam se da hoće.

———————————————————
Nastavak malo kraći nego obično. Inspiracija i ja nismo baš na istoj valnoj duljini ovih dana...
Inače POLUFINALE pa heeeej🇭🇷❤️‍🔥