Iznenada on

Part 16

Mislim da će me svakodnevni život s njim izluditi. Lakše je s malom djecom. Sklanjaj za njim, peri, slaži, čisti, zna usisat, ali ga trebam nagovoriti prvo.

Uglavnom rusvaj, pogotovo kad mene malo uhvati period kad mi se ne da ništa. Iako počnem čistit od dosade. Pogotovo u zadnje vrijeme kada su mu zaredala gostovanja i onda ga ne bude po par dana, pa dođe na 1 i tako u krug. Drugi dio sezone je tek počeo, tako da sigurno neće brzo prestati s obavezama. Još su tu i reprezentativna okupljanja...nema odmora to je sigurno.

"Ej, odoh ja do grada nešto. Brzo sam doma."

Tek je ustao a već ide. Na trening nije sigurno, jer ga nema danas. Ne znam čemu tolika žurba, mogli smo bar doručkovati skupa.

Samo što smo se vratili iz Zagreba on je otišao na pripreme, a sad kad je napokon kući i ima slobodno jutro nestane samo tako. Fali mi...

Malo me sve to baci u depru, pa nakon što popijem kavu uzmem pospremiti kuhinju koja je malo u neredu jer od sinoćne večere ništa nisam sklonila. Inače čistim kad sam ljuta, sad i nisam toliko koliko sam nekako povrijeđena.
Na kraju umjesto kratkog pospremanja napravim generalku, lijepo.

Njega još nema. Doslovno je izašao prije 2 sata i ne javlja se. Šaljem poruke kad će doma, ne odgovara. Zovnem, ne javlja se. Već me malo i brine. Ne znam gdje je, ne znam kad se vraća, ne znam zašto je izašao. Dosad mu se nešto moglo dogoditi.

"Doma sam" prodere se s vrata, a ja odmah ustanem s kauča da ga dočekam, a i da se uvjerim da je živ.

"Pa dobro znaš li se javiti? Umrla sam od brige."

"Daj ne drami. Sad sam tu."

"Sad si tu? Izletiš jutros čim ustaneš, ne javljaš se, ne znam ni gdje si, sad uđeš kao da ništa nije čudno, al eto ja dramim. Ti mora da ne zezaš." ludim.

Ludila sam i prije, ali ovom svojom ležernošću mr baš iz takta izbacio. Brinem cijelo jutro, a on mi se tu ponaša kao da sam luda što brinem.

Dođe do mene i lagano me zagrli.

"Oprosti, nisam mislio toliko te brinuti. Samo sam morao izaći nešto obaviti, a sad ćeš vidjeti i što." kaže i ostavi kratki poljubac u moje čelo.

"Vidjeti što?"upitam zbunjena odmičući se od njega.

"Jedno iznenađenje. U autu je. Obuci duks vani je prohladno."

Iznenađenje? Sad će mi još nabiti osjećaj krivnje jer sam ga napala, a on me samo htio iznenaditi.

Izađemo do auta koje je u garaži zgrade te ga on otključa i pusti mene da otvorim suvozačka vrata

Otvaranje vrata proizvede određenu buku što natjera dva mala, plavkasta oka da me preplašeno pogledaju.

"Zezaš me?" Kažem već na rubu suza, dok u ruke uzimam dekicu u kojoj se nalazi malo sivo štene francuskog buldoga.

"Shvatio sam da si malo usamljena, pa sam odlučio da je mali prijatelj najbolji poklon i društvo dok mene nema. Dečko je inače."

Priča on, ali ne čujem ja ništa. Hipnotizirana sam ovim bićem u svojim rukama, koje se i dalje trza na naš glas, ali polako opušta.

"Hvala ti...ja, napala sam te, a ti..."

"S razlogom si me napala, brinula si se. Ne brini, ovo je najmanje što sam mogao." Prekine moju započetu rečenicu.

Zagrlim ga jednom rukom, dok drugom i dalje držim psa. Uhvatim trenutak pa ostavim kratki poljubac na njegovim usnama.

"Ajde, vodi ga u stan. Smrznut ćete se oboje. Eto i mene samo da pokupim sve stvari što sam kupovao za mališu."

Poslušam ga i dok on dođe do stana, nas dvoje smo već na kauču mazeći se i upoznavajući.

"Hmm...možda je ovo bila loša ideja. Taj mali će mi momentalno postati konkurencija." kaže promatrajući nas s vrata.

"Tebi konkurencija? Vjeruj mi, tebe nitko i ništa ne može zamijeniti."

"E to mi je drago čuti." kaže sjedajući pored mene.

Jednom rukom me zagrli, dok drugom počne maziti već uspavano štene.

"Jesi već smislila ime?"

"Azul"

"Vidim netko je već počeo hvatati pomalo španjolskog."

Kaže referirajući se na ime koje sam odabrala koje na španjolskom znači plav, a ovaj mališa i jeste plav.

Ovo je definitivno najbolji poklon ikad.