Bijeg

Iznenađenje

"I tako je to bilo." slegnula je ramenima kad je dovršila priču. Toliko je lamatala rukama dok je sve prepričavala da sam se nekoliko puta nasmijao sam u sebi. Bila je jednostavno neodoljivo slatka.

"Znaš šta ću da vam kažem. Vi ste totalni luđaci. Evo, to mislim." rekla je Vedrana smijuljeći se. Mijat me samo odmjerio da me podsjeti na onaj udarac koji sam dobio od njega kad sam mu to prvi put ispričao. Doduše, Luce je malo ublažila sve to i na kraju nisam ispao tako loš. Čak sam se zapitao je li sama sebe zavaravala s tim ili je samo uljepšala za ljude, ali nisam mislio o tome razgovarati više. Draže mi je da to ne spominjem.

"Pa dobro, ja pristajem biti luđakinja ako to znači da sam s Antom."

Šokiran sam ju pogledao. Nisam očekivao da će nešto tako reći, a po izrazu njenog lica mogao sam zaključiti da nije ni ona. Onda su se Vedrana i Mijat okrenuli prema meni puni nekog sladunjavog očekivanja. Ja nisam bio ta osoba. Sviđala mi se Lucija, ali jednostavno nisam bio od velikih riječi i tih slatkih sranja, posebno pred ljudima. U životu sam se jednom već opekao i ne želim ponavljati iste greške.

"Dobro, i?" rekla je Vedrana gledajući me.

"Što?"

"Ma ništa, Ante ko Ante. Uvek tako rečit, jel da?" nadovezao se Mijat pa uzeo čašu i nazdravio s nama "Zvao sam Luku i Sofiju da dođu, hteo sam da upozna i drugog prijatelja kad smo već tu. Luka i Sofija su zbog nekog njenog posla tu došli."

Potpuno se onda udubio u objašnjavanje Luci kako smo on, Luka i ja bili dobri dok sam igrao za Eintracht.

Zagrcnuo sam se. Sranje. Samo sam to mogao pomisliti. Pogledao sam Lucu, čije lice ne bi baš previše odavalo nekom tko ju uopće ne pozna i mogao sam joj odati priznanje za to. Međutim, ja sam vidio da joj nije svejedno. Izgledala je kao da će povratiti u najmanju ruku.

"Da, kaže Sofi da ima neke lepe vesti, ne znam. Veselim se čuti." komentirala je Vedrana "Jesi ih upoznala već?" pitala je Lucu.

"D-da. Zapravo, Sofiju jesam. Luku nisam, iako sam ga vidjela na kratko kad sam bila na dobrotvornoj večeri."

"Joj da, rekao mi je Mijat da te još onda upoznao. Sofija je super cura, mislim da će da ti se svidi."

Siguran sam u to. Postat će najbolje prijateljice.

Sranje.

U nekom kratkom i glupavom razgovoru, moj je mozak odlepršao na misao o tome kako bismo Lucija i ja mogli pobjeći nakon što dođu. Jednostavno, nisam mogao podnijeti to da njih dvije sjede za istim stolom. Nisam zapravo mogao podnijeti ideju da dišu isti zrak, ali ne mogu baš puno napraviti po pitanju toga, pa je ovo bila solidna ideja. S obzirom da je to bilo moje sranje koje sam zakuhao u životu, mogao bih izdržati da sam sâm na ovoj večeri, ali nisam htio Luci priuštiti nikakve neugodne situacije.

Naravno da nikada nisam Mijatu mogao reći za sve što se dogodilo između Sofije i mene. Da sam mu to rekao izgubio bih jednog od najboljih prijatelja u životu.

I tako, dok je Vedrana prepričavala Luciji o tome kako su se Mijat i ona upoznali, ja sam plivao u znoju i nervozi. Nogom sam treskao tolikom brzinom da sam svako toliko uhvatio Mijata kako me čudno promatra. Nekoliko minuta nakon, ponovno sam osjetio taj poznati parfem. Sofija i Luka su šetkali prema nama, držeći se za ruke i izgledajući toliko sretno da sam pomislio da bi trebala dobiti Oscara za glumicu stoljeća.

"Mann, mann, mann!" emfatično će Luka čim me vidio. To je neka naša stara fora još od dana u Eintrachtu koja nam je ostala kao pozdrav.

"Čovek, čovek, čovek." odgovorio mu je Mijat i sa smješkom ga pozdravio. Prvo što sam ja zamijetio bile su Sofijine zmijske oči koje su apsolutno nesuptilno odmjerile Luciju pa se prebacile na mene. Količina nervoze koja je prostrujala mojim tijelom mogla bi ubiti nekoga. Osjetio sam da iz mene izbija znoj, a lice koje je složila dok nas je oboje promatrala nije mi previše pomagalo. Činilo me nekako nervoznijim nego inače, što nisam mogao ni sebi objasniti.