Sadasnjost
To je bio pocetak. A sada da se vratimo na ovaj trenutak, jer sada pocinje pravo mucenje.
"Napokon neke koristi i od vas treneru"- viken Jacob i svi se nasmeju, sobzirom da nam je ovo treca godina svi su prema treneru samo jos gori
"Protiv koga igramo?"- pita Nik jedan od momak iz tima, onaj koji je uvek pored Jacoba, njegova desna ruka
"Uslov da igraju protiv nas bio je da ne znate dok ne dodjemo tamo i da svi nasi igraci budu prisutni ukljucujuci i one sa klupe"
"I naravno Japanca"- vike Jacob i svi navale na smeh
Da. Ja sam crna ovca tima. Tog dana kada sam istrcao vratio sam se kuci. Pokusao sam sutradan da izadjem iz tima, ali mi nije dozvoljeno uz reci da ne mogu da menjam sport usred godine. Pokusao sam i kada smo krenuli u trecu godinu, ali mi je tada receno da ostali profesori ne mogu da krenu da me uce osnovama i da je najbolje da ostanem i kosarkaskom timu. Bez pitanja da li ja to zapravo zelim.
"Ne bi trenali da povedemo i njega. Izgledacemo jadno. Nije kao da oni znaju koga sve imamo u timu"- doda neko, pola od njih ni ne znam
"Moramo. Zapravo su bili lepo informisani i znaju za sve igrace. Tako da idemo svi"- kaze trener razocarano, jer me ni on sam ne gotivi
"Svakako je svejedno, ionako ce svo vreme da sedi na klupi"- opet kaze Jacob
Njegova maska dobrog lika trajala je puna cetiri dana, da nije odmah prestao sa glumom, vec je pomislio da mi je mozda tog dana bilo nezgodno. Ali kako sam odbijao da ikada ponovo dodirnem loptu to se promenilo. Kako sa njim, tako i sa ostatkom time. Dok me ni odeljenje ne gotivi nesto previse
"Sada svi na vezbanje. Danas je petak a vi idete tamo u utorak"- nastavi
Najradije bih u utorak ostao u skolu. Ali na kraju svejedno mi je.
"Japanac pocisti sve ovde"- vike Jacob zatvarajuci vrata sale
Pogledam u nered koji su napravili pa krenem da sakupljam sve redom. Stvarno mi nedostaje Tokyo
Kad napokon sredim sve uzmem loptu i krenem da je bacim na kosa ali kada to ne uspem i lopta padne iz mojih ruku, vratim je na svoje mesto. pokupim ranac i izadjem napolje.
"Hej Akihiro stigao si?"- pita me mama kad otvorim vrata stana
"Jesam"- preobujem se i samo udjem u svoju sobu
Sve je ovo onako kako ne bi trebalo da bude. Bar ne nakon tog dana.
"Akihiro vecera"- kaze mama kad pokuca na moja vrata
"Nisam gladan"- kazem i samo se okrenem na drugu stranu
"Draga gde je Akihiro?"
"U svojoj sobi nije gladan"- odgovori mama
"Mama zasto opet moramo dajedemo povrce?"- pita moja sestra od 3 godine
Samo prebacim pokrivac preko glave bez zelje da cujem ista sada, samo zelim da sam sam. Sve bi bilo lakse da je on ovde.
"Ulazite u autobus vreme je da krenemo"- kaze trener i svi krenu da ulaze u autobus pa ja udjem na kraju
Vozili smo se cela 20 minuta. A onda smo se parkirali ispred skole. Skola sa kojom igramo je jedna u prvih 4. Dok je skola u koju trenutko idem u prvih 8, nikada nisu uspeli da udju u prvih cetiri i igraju u velikoj sali. Stvarno je tesko doci do prijateljske utakmice sa njima, trener ima dobre veze.
Nastavimo do njih. Odmah se videlo da nas gledaju sa visine. Ostanem nazad i samo slusam razgovor.
"Nasa sala je na drugj starani"- pokazu pravac
KAMU SEDANG MEMBACA
Akihiro
AcakOdujstajemo lako, ali sta ako nasa dusa ne zeli da odustane od necega cak i nakon traume? Da li ste spremni da damo i poslednji atom snage da bi ostvarili nesto? Akihiro jeste, ali na koji nacin?
