Neva

Ispočetka

Pogledom svojim ti bi nebo srušila
Stopama zemlju mrtvu zlatom zlatila
Pred tobom vrijedi pasti na koljena
Kol'ko si mrska, tol'ko voljena

Tko li se šeta tvojim rajskim sobama
I tko je sluga tvojim carskim očima?
Pusti da noćim s druge strane prozora
Kad budeš sa zvijezdama u snu plesala

Hajde, ljepoto, hajde, otvori
Hajde, vrata na tajnim dvorima
Hajde, ljepoto, hajde, otvori
Hajde, srce u svojim grudima

Tko li se šeta tvojim rajskim sobama
I tko je sluga tvojim carskim očima?
Pusti da noćim s druge strane prozora
Kad budeš sa zvijezdama u snu plesala

Hajde, ljepoto, hajde, otvori
Hajde, vrata na tajnim dvorima
Hajde, ljepoto, hajde, otvori
Hajde, srce u svojim grudima
Hajde, ljepoto, hajde, otvori
Hajde, vrata na tajnim dvorima
Hajde, ljepoto, hajde, otvori
Hajde, srce u svojim grudima

Hajde, hajde
Hajde

Dok je gledao u njeno lepo lice, spuštene glave jer je znatno niža od njega, osećao je u grudima radost koja je pretila da će da mu raspori kožu i smesti srce u zenicu njenog oka. Njen sićušni dlan u njegovom je već bio oznojen od nervoze, mada nije imala o čemu da brine. Ona je najlepša mlada koju su njegove oči videle.
U jednostavnoj beloj haljini i ravnim sandalama koje je kupila taj dan u nekom bezveznom butiku, bila je lepša nego sve lepotice sa naslovnih strana magazina. Njeno meko lice se jasno ocrtavalo jer je nanela tek tanak sloj šminke, a kosa se sva zlatna presijavala na letnjem suncu. Dva tanka pramena su uokvirila njeno lice kao najskuplji portret što visi u muzeju, a satenska bela mašna pokupila je ostatak njene prelepe kose.
Osećao je da će mu srce pući od radosti, možda čak i da će zaplakati pred lepotom svog budućeg života. Pitao je sam sebe čime je zaslužio njenu dozvolu da je voli. Nije mu bilo jasno kako je ta žena, lepa poput najsjanije zvezde, dala svoje srce njemu, ali nije ga bilo briga.
Nije ga bilo briga sve dok ju je voleo.

A onda, sve se promenilo i srušilo.

-Nikada je nisam posebno voleo.

Hladnokrvno je izgovorio i uzeo ruku zabranjene žene u svoju, pa se zagledao u njene tanke prste, savršeno sređene nokte. Svestan da je vrlo moguće da će ova instant veza vrlo kratko potrajati izgovorio je tu laž čisto da bi malo u svojim očima bio veći. Voleo je svoju ženu i voleo je pesmu uz koju su plesali na venčanju i voleo je njene suze i njen smeh. Voleo. Nije siguran da još uvek voli. Zato i jeste, valjda, utešio sebe toliko mlađom ženom. Toliko lepom ženom koja mu je poklonila svoju mladost i burne noći sa vršnjacima zamenila trenucima u kojima je mogla da nežno dodiruje njegove usne. Oboje žrtvuju nešto.
On svoj brak, a ona život.
Dovoljno fer.

-Misliš li da će ona shvatiti?

Devojka je uperila svoj pogled ka njegovim očima i pitala ga ispod glasa ono što je želela već neko vreme. Htela je da zna da li je spreman da žrtvuje sve za nju, htela je da mu slomi srce, ali to će uspeti samo ako ga potpuno odlepi od žene.
Ona ju je sretala.
Često su prošle jedna kraj druge, očešale se ramenom u prolazu, videle kroz rafove u marketu. Možda su se nekad i potpuno nesvesno i nasmešile jedna drugoj. Možda bi ju je žena i pozdravila, ali devojka to nije želela. Plašila se da će ako poveže njen lik sa glasom shvatiti da povređuje nekoga. Iako je verovala da ima srce za samo par osoba u svom životu, ironično, nije želela da povredi njegovu krhku suprugu koja je već dovoljno patila.
Ona želi da povredi njega.

Kao i po običaju, primetio je iskru odlučnosti u njenim očima trenutak pre neko se obrušila celim telom na njega. Bila je već potpuno naga, a ulična svetla su bacala svoj sjaj tačno tamo gde bi trebala i da budu. Pregibi njenog mladog tela su se jasno ocrtavali, presijavali uprkos tami koja je zauzela veći deo hotelske sobe.

Dok ju je ljubio zaboravljao je na onu koja je kući, verovatno uplakana ili u dubokom snu jer ona odavno nije marila za njega. Nisu joj bile bitne njegove moguće afere, nije razmišljala o svim ženama koje možda greju njegovu postelju, u glavi joj je bilo samo ono što je izgubila. I zato nikada nije sumnjala. Verovala je da i on pati na svoj način. Nije marila, ali je volela. I njega i njihovu ljubav i dete koje nije stiglo da se rodi.
Jedna suza joj je kanula niz lice. Možda bi trebala da pokuša ponovo.

-Možda.

Drhtavim glasom je izgovorila reč koja je predstavljala malu nadu za njen život koji skoro da se ugasio. Nije znala gde joj je suprug u tom momentu, nije slutila da je njeno ,,možda" znatno tiše od njegovih uzdaha, ali nije želela ni da razmišlja o tome. Na ekranu televizora je bila slika njihovih veselih lica, na dan venčanja, kada su sklopili ruke i zaplesali pred voljenim ljudima. To je sve što je bilo bitno. Ti osmesi su joj davali nadu da će moći sve ispočetka.

Duboko je udahnula ustajao vazduh, sklopljenih očiju se nasmešila, obrisala onu jednu izdajničku suzu što joj je krenula iz jednog oka i tiho zapevala svojim zidovima.

-Hajde, ljepoto, hajde.