Neva

Klupko

Vukašin.

Pre sedam dana moja sestra je ubijena. Pre sedamdeset dva sata ubica je uhapšen.

Meni njegovo ime ništa nije značilo sve dok nije izašlo iz Bojanovih usta. Ja ga nisam proklinjala kao mama, ja mu nisam želela smrt kao otac, ja sam samo mogla da krivim njegovu sestru za sve loše stvari koje mi se dešavaju u životu.
Čarna je sestra ubice, ubica je Čarnin brat.

Čarna, Čarna, Čarna.

-Znaš da ona nema veze sa tim.

-Rekao si mi to Bojane.

-Znam, ali ona...

-Dosta!

Viknem i on se zaustavi u mestu. Reč je iz mojih usta izašla toliko glasno da sam ubeđena da se na sve strane čuo odjek.

-Moja sestra je ubijena. Moje je pravo da krivim koga želim. Ti si u mojoj kancelariji iz koje te već pola sata molim da izađeš.

Smirenim glasom izgovorim, mada kroz zube cedim svaku drugu reč u nadi da će konačno okrenuti leđa i otići. Toliko snažno se bori za nju, a ona ga uporno gura od sebe da mi je više postalo žao. Zakopala sam u sebi apsolutno svaku iskricu nade da će nekada da me zavoli onog momenta kada je pokušao da moj bol pomeša sa njenim.
Njen brat je ubica, ona pati.

-Samo kažem da ona nema veze sa tim.

-Napolje!-krenem ka njemu i snažno ga odgurnem. Dosta mi je.

-Neva!

-Napolje!-još jednom ga gurnem, ali me on hvata za zglobove i gura unazad. Udarim zadnjicom u sto i raširim oči u neverici.

-Kako, dođavola, možeš ti mene da izbaciš sa mesta koje ti je tata kupio?-zaurla toliko glasno da skoro nisam čula šta je izgovorio.

-Molim?

-Šta moliš? Veliki Branislav je kupio ćerki radno mesto i ona se sada pravi fina. Mislio sam da si drugačija.

-O čemu ti pričaš?

-Ne pravi se nevinašce. Svi znaju.

Širi ruke, a onda se okreće i izlazi iz moje kancelarije glasno lupajući vratima. Ne znam koliko dugo sam samo posmatrala vrata poluotvorenih usta, ali znam da me je zvuk telefona prestravio. Podižem ga sa stola i ugledam na ekranu ime verovatno jedine osobe koju bih mogla da nazovem prijateljem.

-Žao mi je, Drina.

Kažem tišini ono što bih htela da kažem njoj i prekinem vezu. U meni je toliko osećanja pomešano i ne umem ni sama da se snađem u toj zbrci, ali brzo pokupim sve stvari koje sam ostavila u kancelariji i izađem napolje. Znam gde je Branislav i znam da ću prvo tamo otići.

Vrata stare kuće su otključana, pa ulazim bez problema i ne izuvajući se koračam dugim hodnikom, a onda i stepeništem koje vodi ka njegovoj sobi. Ne znam da li hodnik s vremenom postao pretesan ili me samo pritišće Srnino lice sa fotografija. Od ulaznih vrata, pa sve do vrha stepeništa pratilo me njeno nasmešeno lice. Prvo beba krupnih plavih očiju, onda prelepa devojčica kose boje zlata i na kraju devojka koja nije stigla da proživi najlepše godine svog života. Dodirnem kažiprstom fotografiju koja je zadnja u nizu i sakupim obrve ne mireći se sa činjenicom da je više nema, ali ni da je bila sve ono što nisam mogla ni da sanjam da jeste. Moja sestra, moja jedina porodica, moj dom, bila je nečija ljubavnica, izvor nečijih suza i na kraju je stradala zbog toga. Odvojim prst od njenog lepog lica kao da me je vatra opekla i nastavim dalje gutajući knedlu koja mi je zaposela grlo i zaustavila disanje.

-Branislave.

Dozovem njegovo ime sa praga i sačekam da se okrene prema meni. Čini mi se da je ostario u nedelju dana više nego deset godina unazad. Neki kažu da nema većeg bola od onog kada roditelj izgubi svoje dete, a neki tvrde da dete koje izgubi roditelja pati duboko više.
Neka sam prokleta i neka mi se ne zameri, ali sam ubeđena da Srna ne bi patila ni pola koliko pati on. Otac je i voleo je.
Sebično potisnem svoju sestru u glavi i fokusiram se na sebe i razlog zbog kog sam došla.

-Šta znači to da si mi kupio radno mesto?-izgovorim snažno i podignem glavu.

-Ah, već se proširilo. Svi to rade, Neva.-uzdiše umorno, toliko sporo da sam na trenutak pomislila da umire.

-Ne poričeš?-razočarano izgovorim. Zar je to to? Neće da me ubeđuje, da traži izgovore? Zar neće da mu pokaže da mu je bar malo stalo?

-Neva, svi to rade. Nastavi da radiš, šta te briga ko šta priča.-odmahuje rukom i leže na krevet gledajući u plafon.

-Šta znači svi to rade? Nisi mogao da me pitaš za mišljenje?

-Ne bi pristala.

-Naravno da ne bih! Ja nisam nenormalna, nemoralna osoba koja želi posao preko veze! Ko ti je dao za pravo da to radiš!? Ko?-vičem na njega, a on ustaje sporo i okreće se ka meni.

-Sestra ti je umrla. Zar nemaš srca?-glas mu puca.

-Zašto ne možeš da mi objasniš bez da je pomeneš? Ja sam ta koja je radila dva posla da bi ona išla na fakultet. Ja sam ta sa kojom je živela. Trošila je moj novac, jela moju hranu, nosila moju odeću. Ni ti ni mama joj niste bili roditelji, već ja. Zašto ne prestaneš da je pominješ?

-Ona je bila tvoja sestra i sve si to radila jer je voliš. Ne budi osoba kakva znam da nisi Neva. Znam da ti ne očekuješ aplauz sa svoja dobra dela.

-Zašto ne prestaneš da je pominješ?-ponovim svesna da me je porazio rečima. Istina je da sam iz ljubavi pružila sestri sve što sam mogla i istina je da bih to uradila ponovo.

-Zato što roditelj voli svoje dete.

-A ja nisam tvoje dete? Zato si platio ljude da mi daju posao. Neko mi je zalepio cenu na čelo i ti si procenio da je prikladna za mene?-govorim tiho i uvređeno. Ne znam koliko treba puta ovaj čovek da me razočara da bih se konačno na to navikla.

-Uradio sam to upravo zato što si moje dete.

-Nisam ti to tražila!-iznervirano izgovorim.

-Briga me šta želiš! Briga me šta hoćeš, a šta ne! Idi i radi šta god poželiš, napusti posao, baci se sa mosta, samo me ostavi da na miru patim za svojim detetom!

Ponovo leže na krevet, okreće mi leđa i grli belog zeca sa kojim se Srna igrala kao dete. Tresem se u mestu dok mi u glavi odzvanja činjenica da bih mogla da se bacim sa mosta, a da bi on ipak patio samo za njom. Tako silno želim da zaplačem, ali i danas dobijam potvrdu da moj otac sigurno nije osoba koja bi mi obrisala suze sa lica.
Izlazim iz njegove kuće i razmišljam da odem kod mame, ali znam da bi me njeno uplakano lice samo vratilo u detinjstvo kog uopšte ne želim da se setim.
Želela bih da odem u svoj stan, ali tamo će me dočekati polupane stvari koje već sedam dana nepomično stoje i tišina koja će me ugušiti jer znam da nikada neće prestati da vlada. Zauvek će biti tiho bez nje.
Uzmem telefon u ruke i sednem na trotoar razmišljajući šta da radim, pa naposletku prelomim i okrenem broj.

-Neva?

-Imaš li par minuta?-izgovorim toliko tiho da nisam sigurna da me je čuo.

-Gde si? Dolazim.

-Ovaj, doćiću ja do tebe.

-Gde si, Neva?

-Poslaću ti adresu.

-Dolazim.

Pošaljem poruku, pa spustim telefon u krilo i zagrizem usnu do bola. Bez razmišljanja je rekao da dolazi.
Samo zbog toga, zbog tog malog gesta, uhvatim sebe kako osećam da mi se usta uprkos bolu grčevito izvijaju u nešto što bi trebalo da je osmeh.