Neva

Prekasno

-Stvarno mi je žao što odlazim ovako.

Ponovim još jednom rečenicu koju stvarno i mislim, pa sklopim usne u ravnu crtu. Preko puta mene je Igor, vlasnik kafića u kom sam radila do pre par minuta. Njegov iskren osmeh mi pokazuje da nema ljutnje između nas jer sam tek tako odlučila da napustim posao. Mesto psihologa na vojnoj akademiji je pripalo meni, a takva šansa se ne propušta jer bi mi prijalo iskustvo na poslu za koji sam se školovala.
Igor me nežno pogleda i uzme moje ruke u svoje, između naših ruku su dve popijene limunade, ali i moja ogromna zahvalnost jer je ovo mesto bilo moja druga kuća, a on stariji brat kakav se samo može poželeti.

-Ako ikada, ikada, budeš poželela da se vratiš vrata ovog kafića su ti uvek otvorena, mada mislim da je ovo mesto daleko ispod tvojih sposobnosti. Zato se trudi da dolaziš kao gost jer si i meni i svim radnicima ovde i ovde.-dodirne prstom svoje čelo, a potom mesto na grudima gde mu se nalazi srce i to mi potpuno oduzme dah. Nisam sposobna da progovorim, pa mu samo jače stegnem ruke i široko se osmehnem.

Da plačem, sada bih zaplakala od sreće.

-Hvala ti za priliku, za podršku, ljubav i za sve ovo što mi sad govoriš. Neizmerno mnogo mi znači.-kažem svoja osećanja sažeto i poklonim mu još jedan osmeh na koji on veselo uzvrati.

-Hvala tebi što si deo ove velike porodice. Drugari!-zahvali mi se tiho, ali je njegovo dozivanje drugara bilo itekako glasno. Uplašila sam se od njegovog glasa, ali ubrzo se moje srce smiri i duša mi prosto zapeva od slike ispred mene.

Sve moje kolege, Igorovi roditelji i sestra su izlazili iz kuhinje i na stalku sa točkićima gurali tortu. Ustanem poneta emocijama i sa osmehom krenem da grlim sve redom. Svakome se tiho zahvalim na uho, verujem da ovi ljudi nisu svesni koliko veliki deo mog života su obeležili.
Torta na dva sprata, ukrašena svetlo plavim šlagom na drugom spratu je imala dva bela srca između kojih je pisalo moje ime. Neva.

-Želimo ti svu sreću ovog sveta.-Igorova majka mi svečano kaže, a potom mnoštvo prstiju pokvari tortu i umaže moje lice šlagom, kao da mi je rođendan.
Nikada nisam imala ovakav rođendan. A volela bih.

Trepnem par puta i oteram suze.

-Hvala vam do neba. Svima.

Nakon male proslave koja je organizovana zbog mog novog posla krenem ka stanu sa pomešanim osećanjima. Fili je bio moje utočište, a svi zaposleni, uključujući vlasnika i njegovu porodicu ljudi kojima bih uvek mogla da se vratim. Kroz glavu mi prosto lepršaju sećanja na silne oprane sudove, lica mušterija koje dugo poznajem, kolače koje smo pojeli tokom smene, karaoke večeri i sve one lepe stvari koje sam doživela. Na samom kraju ulice se okrenem i pogledam u malu radnju nežno ušuškanu između dve zgrade. Vreme kao da je stalo u tom momentu, čak nije bilo ni prolaznika, sve kao da je sačekalo da ja na taj deo trenutka odam počast mojoj prošlosti. Puna zahvalnosti, ispunjenog srca, okrenem leđa voljenom mestu i, sa obećanjem samoj sebi da ću uvek imati u mislima i srcu svoju prošlost, okrenem leđa Filiju i nastavim dalje.

Današnja lekcija je definitivno naučena. Zanemarim to što sam na sred ulice i ponovim ono što je Igor uradio par sati ranije i potpuno nesvesno usadio u mene još jedan moralni stub koji nikada neću porušitu.

Tu. Dodirnem svoju slepoočnicu. I tu. Onda svoje srce.

-Srna, kući sam!-viknem sa vrata, a onda mi njen glas objasni da je u sobi. Zaputim se ka vratima sobe koju delimo i pogledam u nju namršteno. Nežno roza nijansa haljine prosto sija na njenom telu. Gleda me umiljato i trepće hiljadu puta u sekundi, ali moje lice je i dalje ledeno.

-Molim te, Neva, molim te molim. Pogledaj kako mi samo lepo stoji.-sitnim glasom brzo izgovara reči i prosto me tera da se nasmejem.

-Možda ako dobijem jedan poljubac.

Ni ne izgovorim rečenicu kako treba, a ona je već u mom naručju i kao luda ljubi moje lice. Obesila mi se o vrat i umilno spušta svoje usne svuda po mojim obrazima i čelu.

-Volim te!-izgovori glasno i moje srce se prosto istopi od miline. Samo to što me voli mi je i bitno, kupiću sebi drugu haljinu.

-Dosado.-dodirnem prstom njen nos i ona se široko osmehne, kao kad je bila dete.

-Idem ja, seko!

-A večera?-pitam je i krenem za njom brzo, ali ona već otvara vrata stana.

-Preskočiću danas. Volim te!-užurbano mi pošalje poljubac i zatvori vrata za sobom.

-I ja volim tebe.

Izgovorim, mada me niko ne čuje. Priznam tišini ono što retko uspem da kažem osobi do koje mi je najviše stalo na ovom svetu.
Nekada mi se čini da nemam sa njom dovoljno trenutaka koji su toliko značajni da mogu da podelim sa njom svoja osećanja. Privržena sam sestri i sigurna sam da i ona može da oseti sponu koja nas veže, ali ja retko uspem da nateram sebe da joj kažem da je volim.

Tražim povod i razlog. Mi, ljudi, valjda samo tako i uspevamo da funkcionišemo. Svima nama je potreban razlog, moramo znati zbog čega nešto radimo, koji je razlog naših osećanja. Svi teško prihvatamo da se nešto samo dešava, da život jednostavno teče i tako gubimo mnogo stvari koje su već protekle.

A nekada, jednostavno, bude prekasno.