Neva

Očeva usluga

-Samo uradi kako sam rekao. Idi sad.

-Razumem gospodine.-mlad momak u vojničkoj uniformi je uzeo kovertu od starijeg čoveka i jednostavno se povukao. Nažalost, novac danas ima toliku moć da je čovek sa kojim je do maločas razgovarao za par hiljada upravo kupio svom detetu posao. Na samom izlazu je sreo dve devojke slične čoveku sa kim se maločas rastao, ali su samo prošle pored njega ignorišući ga. Obe su bile lepe, plavokose, ali jednoj je kosa bila potpuno loknasta, a drugoj prava i duga. Kroz prozorsko staklo restorana je uspeo da uhvati momenat u kom je devojka sa pravom kosom zagrlila oca.
Druga devojka mu je samo pružla ruku.

...

-Kako si samo lepa, srno tatina!-oduševljeno je raširio ruke i pokazao na moju mlađu sestru. Visoka, vitka, sa nežnim crtama lica, izgledala je zbilja kao svoje ime. Savršeno našminkano lice mu se nasmešilo, a u njenim plavim očima se razlila toplina. Srna je ta koja je uvek i svuda voljena.

-Neva, i ti izgledaš predivno. Lepo je što smo došli.-poklonio je osmeh i meni, ali od mene nije dobio odgovor. Verujem da su ga moje smećkaste oči gledale ravnodušno, bez traga radosti što ga vide.

-Do kad si tu?-postavila sam pitanje i zagledala se u svog oca. Srna je imala njegove plave oči i savršeno namešten osmeh. Iako već u godinama, izgledao je i dalje dobro. Seda kosa mu je davala dozu ozbiljnosti, ali njegove razigrane oči nikako nisu prihvatale da gaze već sedmu deceniju.

-Par dana, nisam siguran. Znaš mene.

-Vidi mamu, biće joj drago.-kratko sam rekla. Našoj majci bi sigurno bilo draže da vidi svog supruga lutalicu nego nas dve, mada je bez obzira na razočaranost prilično često posećujemo.

-Baš toliko neću ostati.-pročistio je grlo i skrenuo pogled. Svesna sam ja da otac nije nikada bio veran majci, da je možda nikada nije voleo, ali iskreno mi je muka od njenog uplakanog lica. Svoj život, od momenta kako sam postala svesna svega što se dešava oko mene, mogla bih okupati suzama koje je majka uporno prosipala. Čak i sada, kad smo i Srna i ja potpuno digle ruke od očevog ostanka, mama nas je dočekivala sa nadom da će se on ipak vratiti u njihov dom. Srni nije preterano bitno da njih dvoje imaju dobar odnos, ali meni jeste jer ne bih volela da sahranimo majku pre vremena, ipak nam je majka.

Tišina za stolom je bila neprijatna. Kada ste porodica očekuje se da vodite vesele razgovore i prisećate se uspomena, ali mi Lazarevići nismo tipična porodica. Mogla bih da pomenem onaj odlazak na more u Grčku, kada sam videla oca sa sobaricom iz hotela. Ili onaj put kad smo otišli na kampovanje, a on je samo otišao i javio se sedam dana posle. Da, puni smo zajedničkih uspomena.
Svako je gledao u svoj tanjir, sve dok Srna nije glasno frknula i položila obe šake za sto.

-Nemojte da razmenjujete te otrovne poglede, inače ja idem. Ovo je porodični ručak!-podviknula je i lupila dlanovima o ivicu stola.

-U pravu si dušice. Mi smo porodica, to je najbitnije.-pružio joj je ruku koju je stegnuo očinski. Drugu je pružio ka meni, ali sam se izmakla. Previše glumatanja za moj ukus.

-Moja porodica si samo ti Srna. Ni mama koja pati, ni tata koji voli samo povremeno da iskoči iz kutije i bude porodica. Samo ti.

Ustanem od stola i kulturno vratim stolicu na mesto. Izdvojim iz novčanika par novčanica koje ostavim na sto, potom poljubim Srnu u glavu i jednostavno izađem iz restorana ne dajući im vremena da bilo šta kažu. Sigurna sam da u njegovom srcu ima malo mesta za moju sestru, ali ne verujem da je ista priča sa mnom. Ja ne osećam da me otac voli, mada moram priznati da ja volim njega. Nemam neki preteran razlog sa to, ali svejedno ga volim. Ipak mi je otac.

Ostalo je još par sati do početka moje smene i zato odlučim da odem kući i sredim se. Penjem se uz stepenice istovremeno tražeći ključeve po torbi, što je gotovo nemoguća misija. Kada konačno pronađem ključ i uđem u stan, odlučim da prvo proverim mejlove, mada sam odavno prestala da se nadam. Međutim, za razliku od svake prethodne prijave koja je ljubazno odbijena, ovaj put me poziv na razgovor za posao iznenadi. Mesto psihologa na vojnoj akademiji ne zvuči kao moje idealno radno mesto, ali bolje išta nego ništa. Pod naletom uzbuđenosti zbog moguće prilike prečistim stan, istuširam se i krenem ka kafiću u kom radim. Prva stvar koju vidim jeste umorno lice moje koleginice Lele.

-Hvala Bogu! Mislila sam da ovaj dan nema kraja.-duboko uzdiše i podiže glavu ka plafonu.

Kafić Fili u kom radim je u prometnom delu grada i zato je skoro uvek pun. Topao enterijer bio je ugodan za oko, ali smo imali i prilično dobru ponudu pića i hrane. Beli zidovi su bili pomalo dosadni, ali su onda ručno, sa pažnjom oslikani i belilo su zamenile daleko veselije boje. Iza mermernog šanka su na zidu visili gobleni koje je vezla baka našeg šefa, Igora. Ceo kafić kao da je mirisao na porodicu i zato su nas neretko posećivali i roditelji sa mališanima.

-Bacam se na posao!-veselo kažem i progutam svu gorčinu koja mi je ostala na jeziku od današnjeg druženja. Isključim glavu za sve i pretvaram se u robota dok mehanički pozdravljam i uslužujem mušterije.

Fili je ušuškano mesto u koje svraćaju prosečni ljudi, najčešće oni koji su već dug niz godina verni posetioci. Zbog toga me ne iznenadi pojava na vratima, ali njeno lice me jeste iznenadilo. U pantalonama na tregere i sa širokim osmehom na licu, mlada žena je ušetala i prosto obasjala celu prostoriju. Ona je jedna od onih osoba koje zrače toplinom i imaju moć da zaposednu i najhladnija srca.

-Ćao!-čak i njen glas je topao. Sva je nežna i slatka, pa valjda zbog toga i moj osmeh prvi put danas postane spontan i prirodan.

-Izvolite.-ljubazno kažem i odmerim njeno lice. Nije naročito lepa, nema upečatljivo lice, ali prosto zrači i zbog toga se sigurno mnogi pogledi lepe za nju. Kosa boje meda joj uokviruje lice, a u tamno braon očima prosto plešu neke zvezdice. Sva kao da je satkana od neke zvezdane prašine.

-Dve kafe za poneti.

-Stižu odmah.

U brzini spremim dve kutije i pružim joj ih, ali ne žurim sa vraćanjem kusura jer imam ogromnu potrebu da joj kažem nešto. U njoj kao da je magnet koji me vuče da joj kažem sve probleme.

-Vidi, znam da je ovo čudo, ali stvarno mi treba prijatelj, a ti imaš lice poverenja. Možda možemo da izađemo nekad na kafu?-izlomim prste i zbrzano izgovorim sve, pa se odmah pokajem. Devojka sigurno misli da sam ludača koja nema nikoga.

-Ma, naravno! Svakome treba prijatelj. Imaš instagram?

Klimnem glavom i opustim se malo.
Stvarno bi mi prijao prijatelj.