Neva

Zbog ljubavi

Beskrajno uplašena, nemirnog srca, pre skoro dva meseca sam dočekala Srnu na vratima i osula kišu reči na račun njenog nejavljanja. Prvo sam vikala, a zatim sam se osamila i u dubokoj tami svoje sobe provela besanu noć. Sledeće jutro sam, značajno mirnija, pitala mlađu sestru zašto joj nisam pala na pamet, zašto joj moja briga nije značila i dobila sam krajnje jednostavan odgovor. Satkan od dve reči, očigledno iskren i propraćen pogledom koji nikada ranije nisam videla na njenom licu-zbog ljubavi.

Tada nisam mogla da je razumem, ali sada, samo dva meseca kasnije, mogu da shvatim da ti muškarac pomeri pamet.
Bojan ima neobičnu naviku da dođe i ode, a da to niko ne vidi. Međutim, u zadnje vreme njegovi dolasci su sve češći, a teško mu je da odlazi. Nadala sam se da je to zbog mene.

I jeste. Na neki način.

Ja sam osoba koja ume tako lepo da sluša, sam mi je to rekao. Moje srce je već počelo da baca niti ka njemu, da ga grli i steže, ali njegovo srce je imalo adresu i ona je nosila Čarnino ime. Pokazao mi je fotografiju koju nosi u svom novčaniku i sve što mogu da kažem jeste da je ona najlepša žena koju sam ikada videla. Njene prodorne, zelene oči su me očaravale čak i preko fotografije, a gusta, crna kosa je i u tom momentu zarobljenom u vremenu izgledala živo. Bila je sva nestvarna i potpuno mi je jasno zašto se Bojan toliko bori za nju, uprkos njenoj želji da bude sa suprugom njenog oca.
Bojan mi je do tančina pričao o Čarni, njenim roditeljima, bratu i ženi koju ona toliko želi da čuva.
Vidim u njegovim lepim očima nerazumevanje dok mi priča o toj ženi, kojoj ni jednom nije pomenuo ime. On oseća da ona vuče ka sebi njegovu voljenu osobu, a ja je pomalo volim zbog toga jer znam da on ne bi bio sa mnom toliko često da je Čarna tu.

-Hvala ti Neva. Ti si sjajan prijatelj.

Poklapa lagano moje ruke svojim krupnim dlanovima, a ja klimam glavom i bez reči gledam u njegove tamne oči koje mi se osmehuju. Dodir naših ruku mi ubrzava puls i osećam kao da ću da se onesvestim.
Da li je moguće da ne primećuje?
Da li je moguće da su moja osećanja toliko beznačajna?
Da li je moguće da me ne voli ni jedna osoba koju ja volim?

Duboko uvučem vazduh u pluća i povučem ruke u svoje krilo.
Srce mi je pušteno na emocionalnu promaju koju je još u najranijem detinjstvu napravila moja porodica, a nikako da se pojavi osoba koja je spremna da mi pomogne da zatvorim vrata i prozore svoje prošlosti.
Grizem usnu dok gledam u Bojana i vidim po njegovom izrazu lica da je primetio moje neraspoloženje, verovatno i sjaj u oku nastao od suza koje neće poteći.

-Znaš, neće te ubiti ako zaplačeš. Ispričaj mi, kao što ja pričam tebi.-spušta laktove na sto, a onda se glavom oslanja na njih i gleda me umilno.

-Ja ne plačem.-pročitim grlo i jasno izgovorim.

-Šta? Svi plaču.

-Ja ne.-ponovim, već nervozna.

-Neva, to nije normalno.-gleda me zabrinuto.

-Ja ne plačem.-razdvojim rečenicu na slogove i ustanem. Šetam se po kancelariji, razgledam prazne zidove, sendviče koje nismo ni dotakli i zidni sat koji mi pokazuje da je uskoro kraj pauze.

-Neva...Zašto?-ustaje za mnom, a ja se okrećem ka prozoru koji gleda na ogradu i dva kontejnera oko kojih se svakodnevno skuplja cela četa mačaka.

-Zato.

-To je detinjast odgovor.-podsmehne se i to me naljuti. Okrenem se ka njemu i lagano ga dlanom odgurnem par koraka od sebe.

Zar on ne vidi da je preblizu? Zar ne vidi da bih želela da je još bliže?

-Jer mrzim žene koje plaču. Mrzim njihova njanjava, uplakana lica, otečena od suza. Mrzim da gledam kako prosipaju suze nad svojom navodno tužnom sudbinom, a teret, naročito onaj emocionalni, nisu srele ni slučajno, negde usput!

Izgovorim toliko snažno da sam videla kada mi je iz usta izletelo par kapi pljuvačke i sletelo negde na pod između nas dvoje. Gleda me čudno, zaprepašten, kao da nije očekivao da sam u stanju da vičem.

-Razbistri glavu, a ja ću biti tu da razgovaram sa tobom kad god ti bude bilo potrebno.

Širi ruke i kreće ka meni sa namerom da me zagrli, ali sklopim oči i snažno odmahnem glavom.

Kada sam otvorila oči, njega nije bilo.