Neva

Toplina

Verujem da neki ljudi ne krše obećanja koja daju, ali dok čekam u automobilu da se pojave čovek u kog sam zaljubljena i žena koju on voli, nisam sigurna koliko su obećanja pametna. Kada daješ reč, obavezuješ sebe, stavljaš teret na leđa kao da ti već svega nije preko glave.
Zadubljena u svoje crne misli sedim kao poslednja jadnica i imam ogromnu želju da zaplačem.
Sa moje desne strane se začulo lagano lupkanje, okrenula sam glavu, ali nisam na vreme stigla da povučem sve suze.
Znam da su mi oči staklaste, da sijaju i znam da je on to primetio. Otvorim vrata i izađem iz automobila gledajući u Viktora.

-Zdravo.

Izgovara lagano, skoro razvučeno, i gleda me skupljenih obrva. Želela bih da mu kažem nešto ali jednostavno ne uspevam, usta su mi poluotovorena, ali nikako da izgovorim pozdrav. On mi skrati muke i savije ruke u laktovima pozivajući me u zagrljaj koji mogu, ali i ne moram da prihvatim. Odlučim brzo, razmišljajući više nekim osećajem nego glavom, pa sklopim ruke oko njegovog struka i položim glavu na njegove grudi.
Jedva da ga poznajem, ali njegov zagrljaj mi prosto prija. Njegovi prsti su rašireni i lagano pritišće dlanom moju glavu, meni su oči potpuno skolpljene, a lice bez izraza.

Grlimo se poprilično dugo, ali ja ne mogu da se odvojim od njega. U meni se samo stvorila ona detinja potreba da po svaku cenu držim igračku uz sebe iako se više ne igram sa njom, iako sam odveć velika da bih se igrala, ali je svakako držim i ne dozvoljavam da se ta igračka nekome da. Posle mene su sve igračke ostale u malte ne istom stanju u kakvom su i kupljene, ali Srnu nisu uspele da prežive. Zato sam ja grčevito stezala tu jednu plišanu igračku, belog medveda sa dugmićima umesto očiju i sa njim se uvek i svuda osećala mirno. Taj mir odavno nisam osetila. Možda sam, ali samo možda, zbog preduge odsutnosti tog osećaja, prvi put posle mnogo godina osetila mir, i to u Viktorovom zagrljaju.
Pustim ga nakon što osetim da mi je bolje i odvojim se od njega za jedan korak.

-Bolje?

-Hvala ti.-izbegnem njegovo pitanje i zagledam se u njega, ne znajući šta bih mogla da kažem.

-Za šta? Inače, ima tu jedno mesto, nije baš sjajno, ali bi moglo da bude ako ti budeš sa mnom.-nasmeši se i ja automatski razvučem usne u osmeh prihvatajući njegov znak pažnje.

Smestim Bojana i Čarnu u neku ćeliju u mozgu, dva puta je zaključam i krenem sa Viktorom niz ulicu. Ne mogu, a da ne primetim njegovo savršeno držanje, lagan hod i divne manire. Držim ga ispod ruke, na svaki stepenik mi pruža dlan i pažljivo sluša svaku reč koju izgovorim.
Došli smo ispred nekog restorana uglavljenog između dve stare zgrade. Bašta je poprilično mala, ali ispod suncobrana sa natpisom brenda nekog piva ima poprilično mnogo stolova i većina je zauzeta. Rukom koju drži na mojim leđima me usmerava ka unutrašnjosti i stolu zavučenom iza dugačkog šanka. Izvlači mi stolicu, pa se i sam smešta preko puta mene.

-Nije baš najlepše uređen, ali imaju najbolje palačinke na svetu.-smeši se i toplo me gleda. Bila bih slepa kada ne bih primetila da je zainteresovan, ali ja prosto nisam sigurna da znam kako se ja sama osećam. Znam samo da mi se na pomisao na Bojana vezuje čvor u stomaku.

Konobar nam se približava i pozdravlja Viktora veoma srdačno, očigledno da je čest gost.

-A dama je?-mladić sa simpatičnim brkovima se okreće prema meni, a potom opet usmerava pogled ka Viktoru.

-Ovo je Neva. Neva, mladi gospodin je Ratko, najbolji konobar na svetu.

-Zadovoljstvo je, Neva. Nisam čuo neki dodatak uz ime.-ljubi mi ruku, ali opet podiže obrve i okreće se ka njemu. Tek kada je malo više okrenuo glavu primećujem na njegovom vratu tetovažu nekog zmaja.

-Previše pitaš, klinac. Neva, šta želiš?-pita me, a ja se smešim, dok u stvari pokušavam da se setim odakle mi je poznata ta tetovaža.

-Koka kola i ova snikers palačinka.-naručim prvu stvar koju ugledam.

-I meni isto.-kratko govori i momak se sklanja od nas.

-To je tetovaža navijačke grupe, pre par godina su pljačkali po gradu. Klinac, Mihajlo, je bivši član. Ćale ga je terao da donosi novac, a on je našao način da donese mnogo novca. Poznajem ga od kad je bio dete.-mršti se dok mi govori.

-Kako si primetio gde gledam?-bila sam ubeđena da sam suptilna.

-Imam oko za detalje.

-Ili si samo tužilac koji mora da obraća pažnju na svaku sitnicu.-izgovorim i malo se nasmešim. Da, koristim informacije koje mi je Drina dostavila čim je primetila da je njen stariji brat zainteresovan za mene.

-Ili sam samo tužilac koji mora da obraća pažnju na svaku sitnicu.-ponovi za mnom i nasmeje se, ali zvuk njegovog smeha prekida zvono telefona.

-Da, baš tužilac. Poziv je od načelnika, nećeš mi zameriti da se javim?-gleda u telefon i brzo me upita.

-Slobodno.-izgovorim i pokažem mu rukama da je sve u redu.

Ustaje od stola i javlja se, a ja iskoristim priliku da razgledam okolinu. Enterijer stvarno nije uređen onako kako bi trebalo da izgleda jedan dobar kafić, restoran, svejedno. Podovi su izuzetno tamni, a zidovi beli i bez ikakvih detalja. Stolice i stolovi su jednostavni, drveni, a na stolicama su tanke spužve obložene nekom crvenom tkaninom. Sve je na svom mestu, vrlo uredno, ali sastavljeno bez nekog smisla. Iza šanka je neki stalak sa vinskim flašama, ali više od pola je prazno. Sve u svemu, prostor izgleda nekako nedovršeno.
Prošlo je najviše dva minuta, a Viktor se već vratio očigledno neraspoložen.

-Neva, moramo da idemo. Molim te da mi oprostiš, obećavam ti da ću se iskupiti.

-U redu je. Mogu ja da odem sama...-pokušam da mu kažem da ću otići autobusom, ali me on energično prekine.

-To ne dolazi u obzir! Nikada sebi ne bih dozvolio da nekoga samo ostavim. Rećiću Mihajlu da nam zapakuje palačinke.

Otišao je do šanka i za par minuta su mu dali kesu u kojima su bile dve zapakovane palačinke. Krenuli smo nazad ka gradu, a on je izgledao uznemireno. Nisam ga videla mnogo puta, većinom je bio nasmejan, ali izraz lica mu je ovaj put leden.
Dovezao me do moje zgrade i krenula sam da izađem, ali me njegova ruka na mojoj zaustavi u toj nameri.

-Stvarno mi je žao. Imam slučaj, neka mlada devojka, izgleda da je ubijena. Mrzim mladost i smrt u istoj rečenici.

Objasni mi kratko i pogleda me nekako tužno. Ne znam odakle mi ta potreba, ne znam kako je to došlo iz mene, ali jednostavno sam to učinila. Nagela sam se preko sedišta, uhvatila njegovo lice među svoje dlanove i poljubila ga u obraz ostavljajući usne tu malo duže nego što je bilo potrebno.

-Hvala što si bio tu za mene danas.-nasmejem se, a ogroman osmeh koji mu se razlio licem mi je prosto zagrejao srce.